ravago

Čega se pametan stidi, time se budala ponosi

Čega se pametan stidi, time se budala ponosi

Srbija se hvali vodećim izvoznim mestom kada su u pitanju kukuruz i pšenica, dok finalne proizvode uvozi.

Uprkos naporima ovdašnjih medija, teško je poziciju Srbije u deset vodećih izvoznika žitarica doživeti kao uspeh; pre bi se moglo reći da nismo u stanju organizovati proizvodnju i plasman roba sa višim stepenom dodate vrednosti.Manje upućenom zaista može izgledati da je za Srbiju ulazak među vodeće izvoznike kukuruza i pšenice nešto dobro, što donosi devize i nove kupce. Stvar može izgledati tim bolje što se mala država godinama održava u svetskom vrhu, uzastopno potvrđujući visoko mesto i ugled agrarne zemlje.

Međutim, svaka medalja ima dve strane.

Skup izvoz jeftinih sirovina

Cena svih ratarskih useva na svetskim tržištima je neprekidno pet godina veoma niska. Između 35 i 55 odsto niža u odnosu na cene 2012. nakon kojih počinje period gotovo pogubnih cena pšenice, kukuruza, suncokreta, soje, ječma...

Za naše poljoprivednike i izvoznike, situacija je i nepovoljnija: Srbija je među malim brojem evropskih država bez izlaska na more, pa naši trgovci moraju organizovati dvostruki prevoz, rečnim brodom do Konstance, potom prekomorskim brodom do zemalja Magreba, najvećih kupaca žita na svetu. Nije u pitanju samo složenija logistika, već usled dodatnih transportnih troškova i skromnija zarada. Teško je naći ozbiljniji interes u ovakvom izvozu, pa su naši trgovci orijentisani na plasman viškova u zemlje okruženja, uglavnom u nekoliko bivših jugorepublika. Transport je mnogo lakše i jeftinije organizovati, te je i profit veći.

Međutim, okolno tržište je malo, pa preostaje robe za jedva isplativ izvoz u daleke prekomorske zemlje.

Zaboravili finalnije proizvode

Nekada smo učili da nije dobro izvoziti sirovine. Plasman iole finalnijeg proizvoda zahteva mnogo više i složenijeg rada, ali i donosi znatno veću dobit. Orijentacija na izradu finalnijih roba umnogome pomaže dalji razvoj svake firme, proizvođača, ali i prevoznika koji mora biti sposoban da obezbedi bezbedan i brži složeniji transport. Mora se biti i bolji trgovac, pa u snažnoj konkurenciji, plasirati vrhunski proizvod.

Izvoz roba visokog finaliteta zahteva više poslovnog umeća od svakog aktera. Zauzvrat, donosi primetno višu zaradu.

Uporedo sa hvalisanjem Srbije kao "vodećeg izvoznika žitarica", možemo, pak, čitati da Srbija svake godine sve više uvozi svinjsko mesto. Tako je u prvih devet meseci ove sezone svinjetine iz inostranstva na našim trpezama trideset odsto više nego što je bilo prošle godine.Pri tome, naš izvoz ovog mesa, po kome smo bili poznati i pre dva veka, već godinama je minimalan, simboličan, čija godišnja vrednost ne premašuje dvadeset i pet miliona evra. Takođe, već decenijama nemamo izvoz govedine, a nekada je bio uzoran.

Neisplativ tov stoke

Postaje jasno da naši stočari sve teže nalaze računicu organizovati tov stoke. Kada su svinje u pitanju, osnovni razlog je vakcinacija protiv kuge. Kako je u Evropskoj uniji ovakva preventiva odavno napuštena, zabranjen je i uvoz vakcinisanog svinjskog mesa. Na ovo područje možemo izvoziti samo termički obrađene ili konzervisane prerađevine.

Ne možemo ni polutrajne, ni trajne, pogotovo ne sveže svinjsko meso. Time je naše tržište, praktično, svedeno na domaće i potrošače nekoliko bivših, manjih jugoslovenskih republika. Nedovoljno za ozbiljniji tov, te usled malog obima tova i izvoza, naši stočari su nekonkurenti na svetskom tržištu.

Isto kao što sve teže zasnivamo profitabilan uzgoj svinja, ne ide nam ni izvoz junetine i govedine. Ovog puta razlog je nekonkurentost u odnosu na visoko subvencionisane evrounijske proizvođače.

Siromašak malo kupuje

Očito, našli smo se u situaciji da ne možemo organizovati ni tov stoke, dakle ni prvi finalniji proizvod od gajenja ratarskih useva. Da ne govorimo o organizaciji proizvodnje i izvoza suptilnijih prerađevina, složenije industrije da i ne spominjemo.

Kako nemamo stoke, došla je u pitanje i naša industrija kože, odeće, ekskluzivnijih odevnih predmeta i sve na koži zasnovano. Mnogi će reći da smo siromašni, pa je time i potrošnja mesa uočjlivo smanjena. U pravu su, pre trideset godina svaki građanin Srbije je u proseku godišnje konzumirao 65, protekle sezone tek 28 kilograma mesa. Danas retko ko u Srbiji i gleda izloge sa skupim kožnim predmetima.

Osiromašili smo, kako se kaže, "do gole kože".

Ekonomska politika Srbije protiv izvoza

Domaća potražanja jeste krajnje skromna, međutim pitanje je - šta su prepreke da ne izvozimo više?

Kako će srpsko tržište izvesno još duži period biti skromne kupovne moći, intezivnija potražnja, time i podsticaj, može doći samo od stranih potrošača. Izvoz jedino može da obezbedi zarade zaposlenima, dobavljačima, novac za razvoj. Ekonomska politika bi morala biti usmerena ka podršci inoplasmanu.

Međutim, naša ekonomska politika je suprotne orijentacije. Polazna dilema je kurs dinara. Hvalimo se da je ojačao, pa je tako sada potrebno dati ne 124, već 118 za evro. Jeste da uposleni  u javnim preduzećima i ustanovama mogu kalkulisati sa nešto višom platom iskazanom u evrima, ali (pre)jak dinar podstiče uvoz, a "noge lomi" izvoznicima, najvrednijem segmentu svake ekonomije.

Jak dinar protiv izvoza

Troškovi koje proizvođač u Srbiji plaća domaćom valutom su neobično visoki kada se računaju u evrima. Stoga i stranci kod nas lociraju samo pogone za proizvodnju robe najnižeg finaliteta, za koju je potrebno najmanje i to najjeftinje nekvalifikovane domaće radne snage.Jednostavno, hoće da u najmanjoj meri snosi troškove proistekle iz precenjenosti domicilne valute. Još je gore pri izvozu.

Nisu ti rivali samo inostrani proizvođači, tuđa država kroz skup necarinskih barijera, već te ometa i sopstvena država, čineći tvoju robu skupljom usled podcenjenosti dolara, evra, franka u odnosu na dinar.

Put u pakao

Nije u pitanju samo jačanje naše valute unazad nekoliko meseci. Dinara nikada nije bilo na berzama u drugim državama i to je pouzdan pokazatelj da sa njegovom vrednošću odavno nešto nije u redu.Problemi ove vrste traju duže čime je precenjenost poprilično uvećana. A kada ti je osnovna mera pogrešna, naravno da je sporno i sve ono što meri.

Kvarenjem novca narušavaju se i mnoge društvene vrednosti, favorizuju pojedine skupine. To je tehnika kojom se razvija sumnja svakog u svakog, put u opštu netrpeljivost.

To što smo ovako mali i jadni, među vodećim izvoznicima žitarica nije, dakle, pokazatelj uspešnosti naših ratara i srpske poljoprivede; naprotiv, govori nam da smo spali na nivo "kolonijalnih država" čiji je maksimalni domet proizvodnja i plasman sirovina.

Živan Lazić

Izvor:021

 

eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Razvojni fond Vojvodine