delta

Srpskog seljaka i od viška boli glava

Srpskog seljaka i od viška boli glava

Bez para i bez podrške države, seljak teško da je imao drugačiji izbor od povratka pšenici. Tako se jesenas u Srbiji našlo čak preko 630.000 hektara, mada je prethodnih godina ne malog viška roda bilo i sa zasejanih 450.000.

Preobilan rod nekvalitetne pšenice posledica je jadnog stanja srpskog agrokompleksa u kome je prehrambena industrija svedena na minimum, stočarstvo bez signala revitalizacije, dok država, izbegavanjem da cenu goriva za agrar oslobodi državne akcize, seljake usmerava ka uzgoju onih ratarskih useva koji zahtevaju najmanje ulaganja, ali teško donose i minimalan profit.

Za domaće potrebe dovoljno je manje od polovine roda procenjenog na 3,2, po nekima i 3,4, miliona tona, pa će se najmanje 1,8 miliona morati plasirati na strano tržište.

Na prvi mah može se pomisliti o izvoznim devizama, ali prilike na svetskom tržištu nisu povoljne; pšenica već godinama nije u trendu, cena joj neprekidno opada i uočljivo je niža od domaćih 16,5 dinara po kilogramu.

Manjak proteina, niska hektolitarska težina

Dodatne nevolje zadaje očajan kvalitet većeg segmenta roda ovosezonske pšenice; hektolitarska težina je nedovoljna, proteina premalo i biće teško uopšte prodati ovakvu robu.

Prva objašnjenja slabog kvaliteta zasnivaju se na neobično toplom aprilu i ekstremno kišovitom drugom delu juna i tokom jula. Sazrevanje je počelo primetno ranije nego što je uobičajeno, dok su kiše ne samo beskrajno odužile žetvu, već i znatno snizile količinu proteina u zrnu.

Nesporno je da su zapažanja stručnjaka tačna. Međutim, postoje i drugi razlozi zašto ćemo imati previše lošeg žita sa kojim gotovo da niko i ne zna šta da radi.

Preskupo gorivo najveći trošak

Prethodna sezona bila je, posebno za ratare, loša. Zarade jedva da je bilo što god da je paor sejao, žito, soju, kukuruz, šećernu repu, stočna hraniva ili suncokret.

Akumulacija je bila minimalna i očekivalo se da pred jesenje radove država interveniše time što će iz cena goriva za agrar izuzeti akcizu, što je, inače, stalna praksa u svim evrounijskim državama. Time bi se i naš ratar u delu nabavke inputa izjednačio sa evropskim konkurentom.

Sa druge strane, gorivo je u Srbiji izrazito skupo upravo zbog ovog nameta, pa više od 55 odsto cene koje kupac plati zapravo ode u državnu kasu. Već pet, šest sezona cena dizela je najveća stavka u seljačkom troškovniku i utrošak goriva bitno određuje useve kojima će seljak zasejati njive.

Pogotovo kada je dobit iz prethodne sezone minimalna i paor prevrće po džepovima da bi uopšte mogao ući u nov proizvodni ciklus. Bio je to ne samo pravi, nego i poslednji trenutak da država selektivnim ukidanjem akcize pomogne poljoprivedi.

Država izneverila seljaka

Ali, država je ceo problem sagledala dominantno iz fiskalne logike i nije prihvatila sugestije stručnjaka. Akciza je ostala, a gorivo je seljaku ostalo izuzetno skupo.

Okrenuo se usevima za čiji uzgoj je potrebno manje goriva. Kako bi dodatno snizio potrošnju dizela, opredelio se i za redukovanu obradu.

Bez para i bez podrške države, seljak teško da je imao drugačiji izbor od povratka pšenici. Tako se jesenas pod ovim usevom u Srbiji našlo čak preko 630.000 hektara, mada je prethodnih godina ne malog viška roda bilo i sa zasejanih 450.000.

Gotovo svaka druga oranica je zasejana nekvalitetnim semenom, "sa tavana". Jednostavno, paor je, kada država nije htela pomoć i iz nužde siromaha, učinio sve kako bi maksimalno snizio troškove. Bila je to setva kilavija nego bilo koja unazad petnaestak godina, pa i ne čudi da smo dobili višak koga će biti teško osloboditi se.

Izgubljeni kupci

Pitanje kvaliteta pšenice iz Srbije se postavljalo i prethodnih sezona. Iz tog razloga Slovenija je odavno prestala da kupuje od nas, a prava je retkost i kupac iz Hrvatske.

Sve češće i Bosanci se odlučuju za mađarsku pšenicu. Od tradicionalnih tržišta ostala su nam samo makedonsko i kosovsko, a i tu se postavljaju (nedopuštene) barijere kako bi se zaštitila domaća roba.

Na svetskom tržištu cena pšenice je već godinama deplasirana i ne vide se signali promene situacije. Kako nismo zemlja sa izlaskom na more, imamo i uvećane transportne izdatke.

Tu veće zarade odavno nema, a ove godine biće dobro ako na izvodu ne bude i gubitaka, tim pre što i precenjen dinar ometa profitabilnost plasmana u inostranstvo.

Malo prerađivača, stočarstvo nerazvijeno

Istovremeno, veoma je teško povećati domaću potražnju za pšenicom. Predlozi da se ona slabijeg kvaliteta upotrebi za ishranu stoke samo naizgled ima realnosti.

U nas je malo svinja, tek tri miliona, dok je nekada bilo i četiri i po u godišnjem tovu, a živine je skoro upola manje nego pre petnaestak sezona. Takođe, i prehrambenih pogona je bitno manje nego što smo navikli.

U poslednje vreme vlast je više puta iznosila podatak da ova, nekada pristojno profitna delatnost poslednjih godina ne generira rast BDP, naprotiv, umanjuje ga.

Prirodni i najbolji kupci

Zapravo, srpska poljoprivreda i jeste preskromna spram potencijala stoga što je finalna prerada slabija nego što je bila i sve teže konkuriše stranim proizvođačima. Time je i sve slabiji kupac sirovina za preradu, dakle agrarnih prozvoda.

Pokazalo se još jednom da su razvijeno stočarstvo i kurentna prehrambena industrija neophodni za razvoj ratarstva i povrtarstva. To su prirodni i najbolji kupci agrarnih sirovina.

Nesporno da je atipično vreme u proleće i tokom dva letnja meseca umanjilo rod i uticalo na slab kvalitet pšenice. Ali, daleko od toga da su vremenske neprilike jedini, a ni glavni uzrok nedaćama sa kvalitetom žita.

Ima još onih koji, umesto da pomognu, učiniše sve da srpskog seljaka i od viška roda boli glava.

Autor: Živan Lazić, 021

 

Vojvodina Agrar
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Poljoprivreda info
Poljosfera