delta

Voda, dobar sluga, zao gospodar!

Voda, dobar sluga, zao gospodar!

BRANISLAV GULAN: Suša ili poplava se prisetimo tek kada one nastupe. Zbog nestajanja velikih sistema mi više ne možemo organizovati navodnjavanje na velikim površinama.

 

Naučnici su zabrinuti za sudbinu naše poljoprivrede, pogotovu stočarstva te ističu da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila. Gašenje Instituta za istraživanja u poljoprivredi Srbija nestali i projekti o navodnjavanju

Priča o suši često nas podseća nas na priču o psu i kući. Suše se setimo onda kada ona već nastupi. Posle toga sve zaboravimo. Da podsetim ekstremnu sušu smo imali i 2003. pa u 2017.godini. U  svakoj godini štete su bile veće od po milijardu evra! Za taj opac mogli su se izgraditi sistemi za navodnjvanje.Istina, na ovim prostorima ni poplave, ni erozija, ni bujice nisu retka pojava. Svetska meteorološka organizacija je  objavila da je od 1880. godine, od kada se mere meteorološki podaci, 2003. bila najekstremnija godina u svakom pogledu. Na jednom kraju planete bile su izuzetne suše, a na drugom kraju su poplave.  

Naša poljoprivredna nauka se ovim pitanjem,  ozbiljno počela da bavi pre desetak godina. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije predviđano je da do 2010. godine temperatura na zemaljskoj kugli poraste za 20C stepeni.. Stručnjaci su proračunali da bi u Beogradu temperatura dosegla 45 podeok. Prognoze  su malo ranije potvrđene, jer se to idogađalo pa smo i  imali temperature od 450 C. Nauka se tada ozbiljno pozabavila pitanjem suše i biljne proizvodnje jer podaci i analize situacije u našoj zemlji su pokazivale da sve što je istočno od Tise, Dunava, Velike i Južne Morave zahvatiće aridni pojas i taj prostor bi ispao iz kukuruznog pojasa Evrope. Da je voda dobar sluga, pokazalo se niz puta. Ali, i da je zao gospodar videlo se najbolje u poplavama i bujicama koje su zadesile Srbiju 2014. godine.

U Srbiji se navodnjava blizu 100.000 hektara oranica, što je oko tri odsto od ukupne obradive poljoprivredne površine, objavio je Republički zavod za statistiku, 2015. godine. Blizu 55 odsto navodnjavanog zemljišta predstavlja ono koje je u vlasništvu porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dok je ostatak navodnjavanih površina u posedu firmi i preduzetnika. Površine koje navodnjavaju pravna lica i preduzetnici u proseku iznosi 15,1 hektar, dok individualna poljoprivredna gazdinstva prosečno navodnjavaju 0,1 hektar. U Srbiji je registrovano 631.552 poljoprivrednih gazdinstava.

Ključne reči: voda, navodnjavanje, odvodnjavanje, suše, projekti, institituti...                                      

Istine i zablude

Branislav Gulan

Naučnici su zabrinuti za sudbinu naše poljoprivrede, pogotovu stočarstva  i da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila. I pre više decemija i danas se poseže za jednim jedinim argumentom da moramo da krenemo u navodnjavanje, jer Srbija ima najmanje površine pod sistemima za navodnjavanje i da nedovoljno koristimo vodu. Ima tu istine, ali i zablude. Nije tačno da Srbija koristi tako malo vodu kako prikazujemo, jer sigurno ne bi bilo paprike u leskovačkom kraju, da se ne zaliva, ne bi bilo ni povrća u Gospođincima da se ne zaliva. Poslednjih godina malinari ozbiljno rade na primeni sistema kap po kap u svojim malinjacima. I drugi voćari to rade, jer taj sistem najviše odgovara voćarskoj proizvodnji naročito jagodičastom voću. Sve veće površine pod staklenicima i plastenicima koji koriste kap po kap takođe to pokazuju. Naravno, još uvek nisu ni izbliza iskorišćene mogućnosti ove zemlje. Međutim, mi uglavnom zamišljamo velike površine i velike sisteme.

Moramo da priznamo da šansu koju smo imali sa sistemom Dunav-Tisa-Dunav smo propustili i on je nedovoljno iskorišćen. Tu ima 22.000 kilometara kanalske mreže. Nažalost, dobar deo sekundarne mreže je neuređen i voda ne može da dopre do onih parcela gde je namenjeno. Danas kad govorimo o izgradnji sistema za navodnjavanje, potežemo čak i zajmove od Svetske banke. Moramo da budemo veoma realni  jer smo pre nekoliko godina pravili ozbiljne ankete ko je sve spreman da uđe u izgradnju sistema za navodnjavanje. Tada smo saznali da u Vojvodini možemo na novih 22.000 hektara da organizujemo navodnjavanje. To bi bilo ukupno 44.000 hektara. Danas ne može ni toliko jer jedan deo velikih sistema je rasparčan politikom usitnjavanja i razbijanja agroindustrijskih sistema.Tako da nije više moguće organizovati navodnjavanje na velikim površinama.

                                       Nestanak velikih kompleksa

Postavlja se pitanje da li smo mogli vodotoke, jezera, podzemne vode i vode kanala  bolje da iskoristimo. Mogli smo, a možemo i danas ako obezbedimo jeftina sredstva, pa čak i beskamatna, našim proizvođačima za nabavku sistema za navodnjavanje, odnosno malih agregata, pumpi, kišnih krila i sličnih sistema, zatim sistema kap po kap  po povoljnim uslovima, mi bismo mogli da organizujemo daleko veće površine pod navodnjavanjem, odnosno da obezbedimo zalivanje.

Velike komplekse više nećemo imati prilike da organizujemo, uglavnom će parcele ostati onakve kakve su. Određene mogućnosti postoje da se komasacijom određene površine ukrupne i urede. Ali pošto se radi o privatnim posedima, teško je da se na jednoj teritoriji organizuje samo jedna biljna kultura pa će i dalje biti jedino moguće nabavljati male sisteme, a ostaće onakva struktura proizvodnje kakvu vlasnici nađu za shodno. Što se tiče novih krupnih zemljovlasnika oni i onako dugoročno posmatrano su zemlju kupili da bi je kada dođe vreme što bolje prodali, tako da ih navodnjavanje ne interesuje,

Prava je šteta što u Negotinskoj krajini, koja spada u najaridnije krajeve Srbije, posle  severa Banata, ili su skoro u istoj ravni se nedovoljno koristi kanal koji je prokopan radi odvodnjavanja. Na kraju kanala do Dunava postavljena je crpna stanica  koja prepumpava vodu, kada je u višku. Negotinska krajina je, inače, ispod nivoa Đerdapskog jezera, a grad Negotin se nalazi 12 metara ispod nivoa Đerdapa. Ako bi se uradilo da  ta crpna stanica bude reverzibilna  mi bismo rešili nekoliko pitanja. Dakle, mogli bismo kada je voda u višku, da prepumpavamo u Dunav, a kada je u manjku da vraćamo u kanal. Naravno, tu bi morali određeni zahvati da se naprave, vezani za nivelacije, za pregrade, jer je sada pad vode okrenut Dunavu.

U čemu je još problem kada je u pitanju Negotinska krajina?

Poznato je da je ona na tresetištu, i u letnjim mesecima kada se ta voda ocedi prema Dunavu, postoji velika opasnost, a to se već nekoliko puta događalo, da se treset zapali. On se teško otkriva, tinja i zemlja propadne na tom mestu. To donosi velike štete, jer dolazi do degradacije i erozije zemljišta. Vraćanjem vode u kanal treset bi se ponovo napio vode, i on je odličan jer zadržava vodu i može obezbediti velike količine vlage biljkama. Dakle, jedno područje bi moglo da bude veoma atraktivno za poljoprivrednu proizvodnju, a pored toga kanal bi poslužio takođe proizvođačima da svoje površine zalivaju  malim agrarima.

                                        Gašenje instituta i planova

Da se vratimo nauci koja je vapila 90-ih godina da se ozbiljno krene u istraživanje kako bi predupredili sušu i rešili problem, ili ga barem ublažili, ako nas bude zadesila suša, kao što se to dešava skoro svake druge godine. Napravljen je jedan projekat koji je vodio Institut za istraživanje u poljoprivredi Srbija iz Beograda. Na žalost, taj Institut danas ne postoji jer je nekome smetao pa ga je rasturio. Istraživanja su bila usmerena u nekoliko pravaca.

 Prvo, da se stvore takve sorte i hibridi gajenih biljaka, koji će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda. Angažovana je sva naša naučna pamet, ali i eksperti iz inostranstva. Tako je pozvan gospodin Stiven Kvori iz Instituta iz Noriča, i on je na tom projektu veoma pomno radio kao vodeći fiziolog. Istina, Stiven Kvori je i danas  u Srbiji, postao je naš građanin i još uvek može ozbiljno da radi na ovom poslu jer ima izuzetne rezultate. Mi smo bili na putu da stvorimo takve sorte, koji bi davali visoke prinose baš na ovom području, naročito kukuruza, ali i još nekih kultura. Na tom poslu su, pored našeg Instituta, bili angažovani i Institut za genetiku iz Kostinbroda u Bugarskoj, Institut iz Sarvaša u Mađarskoj,  Institut iz Funduleja u Rumuniji. Na jednom skupu u Zaječaru 1998. godine predstavljani su prvi rezultati istraživanja predstavnicima naučnih instituta i pritom su date vrlo visoke ocene i očekivanja da če se doći do zadovoljavajućih rezultata. Na skupu su prisustvovali i predstavnici iz Australije, Meksika, Hong-Konga, Rusije, Moldavije, Ukrajine, Mađarske, Bugarske, Turske, Albanije, B i H, Hrvatske. Tada je doneta odluka da se u Zaječaru napravi Centar za istraživanje fenomena suše i biljne proizvodnje. Treba naglasiti da je bila uspostavljena odlična saradnja sa međunarodnom bankom gena ICARDA (Alepo-Sirija) koja ima ogromnu kolekciju gajenih biljaka iz polupustinjskog pojasa od Maroka do Kazahstana. Cilj je bio ukrštanje naših sorti sa sortama otpornim na sušu. Nažalost, gašenjem Instituta Srbija, taj projekat nije realizovan. Bolje rečeno, Ministarstvo je već 1999/2000. godine ukinulo takav projekat što je pokazivalo kratkovidost tadašnje politike koja je vođena u nauci.

Drugo, pored stvaranja novih sorti, oplemenjivanjem biljaka, unošenjem osobina koje imaju biljke gajene u polupustinjskim uslovima, istraživanje je bilo usmereno i na agro-tehniku, način obrade zemljišta, konzervaciju vlage, organizovanje plodoreda, sa ciljem da se precizno utvrdi koje biljne vrste treba da budu predusev, koje mogu da budu podusev, međuusev, koje su za postrnu setvu.

Treće, poseban deo istraživanja se odnosio na  načine navodnjavanja, kako bi se utvrdile optimalne norme zalivanja i  koji sistemi najviše odgovaraju različitim tipovima zemljišta, vrstama biljaka i drugim uslovima. Paralelno su istraživani veliki sistemi, tifoni, kišna krila, sistemi ’’kap po kap’’, kao i klasični sistemi zalivanja-natapanjem. Ovde treba imati u vidu da za neke od navedenih sistema trebaju velike pare. Imajući u vidu da u dobrom delu Srbije ne može da se obezbedi voda, kao što su Šumadija, neki delovi Timočke krajine, delovi zapadne Srbije,  dakle, od  istraživanja koja su se odnosila na oplemenjivanje i stvaranje novih sorti  očekivali su se rezultati koji su trebali da značajno umanje negativne efekte suše i obezbede dalji razvoj poljorivredne proizvodnje. Danas se treba hitno vratiti takvom jednom projektu, jer još uvek imamo domaće naučne pameti.

                                         Avioni izazivaju kišu!

Treba iskoristiti još jedno rešenje koje je rezultat naše domaće nauke, a to je izazivanje kiše pomoću aviona. Već nekoliko godina se čine pokušaji da se na području Kikinde, Novog Kneževca, Čoke, jednog vrlo aridnih  područja, proveri jedan takav model, a da drugo eksperimentalno polje bude  polje Kokinog broda, jer bi se na taj način pokazalo da se na ovaj način mogu rešavati i problemi energetike, odnosno akumulacija za naše hidroelekrane. Čitav sistem je već zaokružen. Naša privredna avijacija je mogla da se uključi na tom polju, naša nauka, Hidro meteorološki zavod koji već ima spremljen projekat. Radilo se o malim parama koje je trebalo da se obezbede da bi se eksperiment izveo. Propustili smo nekoliko godina kada je to moglo da se pokaže i potvrdi. Ne tvrdim da to može biti konačno rešenje našeg problema koji nas čeka, ali može da pomogne u određenim trenucima.

 Kada je u pitanju istraživanje koje nauka treba da organizuje, a struka treba da proveri, veoma je važno da se počne sa razmišljanjem i o alternativnim biljnim  vrstama koje mogu da zamene sadašnje kulture. Primera radi, kukuruz može da supstituiše tritikale. Tritikal je međuvrsni hibrid između pšenice i raži. Ima kvalitet raži, a prinos pšenice. Može da rodi i deset tona po hektaru i ima vrlo visok sadržaj proteina.

Da ne bude zablude, mi kada budemo imali i 600 militara vodenog taloga po kvadratnom metru, uvek ćemo biti u opasnosti od pripeka koje se javljaju krajem juna i početkom jula, a koje uvek mogu da prepolove rod pšenice, ukoliko se jave u periodu mlečne zrelosti, pa čak i voštane zrelosti, jer može doći do toplotnog udara. Tada velike štete mogu biti nanete i kukuruzu ali i povrtarskim i voćarskim kulturama. Dakle, agronomska struka ima ozbiljan zadatak - da radi na uvođenju domaćih sorti ali i introdukciji stranih sorti koje mogu da imaju kraću vegetaciju i mogu da izbegnu pripeke.

Mi u našoj filozofiji proizvodnje moramo da razmišljamo kako da naviku da sejemo kasne hibride kukuruza, zbog navodno visokog prinosa, promenimo. Zato što zbog kasnog ubiranja kukuruza trpimo štetu zbog nedozrevanja i pšenicu ne možemo zasejati u optimalnom roku. Dakle, mi i kod pšenice dolazimo u situaciju da zbog kasnije setve imamo niže prinose i nešto kasnije pristizanje. I naravno sve one troškove zbog kišnog perioda u koje ulazi kukuruz, pa onda imamo povećane troškove berbe i kvarenja strukture zemljišta. Moramo čitavu filozofiju ratarske ali delom i voćarske proizvodnje polako da menjamo. To nije jednostavan posao i zato nauka i stručne službe moraju da odigraju značajnu ulogu. Država ako ne shvati da joj u ovom trenutku najveća pomoć može doći od nauke i dobro organizovane stručne službe neće rešiti ovaj problem, tim pre što velikih para za ulaganje nema.

Ako je država u ovom trenutku siromašna to ne znači da u svojoj strategiji razvoja rešavanje problema suše, putem navodnjavanja kao i rešavanje pitanja vodosnabdevanja, koje sa sušom postaje sve akutnije, treba zanemariti. Naprotiv mora se dugoročno planirati izgradnja većih akumulacija sa kombinovanim namenama, vodosnabdevanje i navodnjavanje, kao i manjih za navodnjavanje.

Možda je vreme da se vizionarski projekat sa početka druge polovine devetnaestog veka o izgradnji plovnog puta Dunav-Vardar-Jegejsko more, ponovo iznese na videlo. Ali, sa realnim procenama nauke o toem šta bi nam doneo, koliko bi koštao i kada bi se otplatio. Time bi Srbija pored međunarodnog plovnog puta rešila i probleme poplava Pomoravlja i njegovog sliva, a takođe i  u značajnoj meri problem podzemnih voda i navodnjavanje. Možda će nas nužda naterati da počnemo da razmišljamo o obezbeđenju vode za navodnjavanje i vodosnabdevanje Šumadije izgradnjom kanala Sava - Velika Morava ili Zapadna Morava i drugih delova Srbije. Sad se to samo pominje od slučaja do slučaja!

U Srbiji se navodnjava blizu 100.000 hektara oranica, što je oko tri odsto od ukupne obradive poljoprivredne površine, objavio je Republički zavod za statistiku. Zvanično to je tek nešto više od 1,3 odsto. Ali, ima dosta površina koje se navodnjavaju, ali zvanično se to nigde ne vodi! U svetu se navodnjava 17 odsto obradivih površina. Blizu 55 odsto navodnjavanog zemljišta predstavlja ono koje je u vlasništvu porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dok je ostatak navodnjavanih površina u posedu firmi i preduzetnika. Površine koje navodnjavaju pravna lica i preduzetnici u proseku iznose 15,1 hektar, dok individualna poljoprivredna gazdinstva prosečno navodnjavaju 0,1 hektar. U Srbiji je registrovano 631.552 poljoprivrednih gazdinstava.

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odbori plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega "da ocedi" plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra iste godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi "Vojvodina, propadanje jednog regiona" autor Dragomir Jankov.

Kanal Dunav - Tisa -  Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugoistočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav -  Tisa - Dunav, shvatao je režim kao "živi organizam" kome treba pristupiti celovito i sveobuhvatno.

Kanal D - T -D pušten je u rad 1977. godine. Kao jedna od najkompleksnijih vodoprivrednih objekata u Evropi. On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih i pet sigurnosnih ustava, 16, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! U toku njegove izgradnje iskopano je 133 miliona kubika zemlje i ugrađeno pola miliona kubika betona. Procenjuje se da je u kanal uloženo ukupno milijardu dolara. Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do 2005. godine, a  navodnjava se tek 30.000 hektara. Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanjao) oko milion hektara. Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle "jogurt revolucije" došlo do decentralizacije nadležnosti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erozija. Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti.

Površine koje se navodnjavaju u staklenicima i plastenicima iznose između 15.000 i 20.000 hektara. U Srbiji postoji problem i zapuštenosti sistema za navodnjavanje, zbog čega voda ne stiže na površine kojima je navodnjavanje potrebno, napominjući da bi postojećim sistemima u Vojvodini moglo da se navodnjava 100.000 hektara, a u centralnoj Srbiji oko 60.000 hektara. U nekadašnjoj Jugoslaviji na ovim površinama su bili stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, a dobar deo tih kanala i hidrosistema koji se nalaze u Srbiji danas je u korovu. Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržištu.

Veoma je bitna važnost povećanja površina u zemlji koje se navodnjavaju, kako zbog rezultata naučnih analiza, koji su pokazali da je u Srbiji u toku jednog veka 51 godina sušna, tako i veće proizvodnje hrane, koja bez vode nije moguća. Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržišta. Šteta od suša samo u jednoj godini, kao što je to bilo pre tri godine, veća je od ukupnog ulaganja u sisteme za navodnjavanje. Da bi rešila ove probleme Srbija mora prvo da u Parlamentu usvoji strategiju o razvoju poljoprivrede, a zatim hitno da donese dugoročni plan borbe sa sušom i racionalan program navodnjavanja obradivih površina, ukoliko želi da ostane značajan proizvođač i izvoznik hrane. Analiza Svetske meteorološke organizacije ukazuju da će se prosečna temperatura na globalnom nivou već ove godine uvećati za dva stepena Celzijusove skale, a Srbija je u toku proteklih 15 godina već tri puta bila podvrgnuta ekstremno visokim temperaturama tokom letnjeg perioda.

Mora se imati u vidu da je tokom proteklih 100 godina na teritoriji Srbije svaka druga godina bila u proseku sušna, što je još jedan dokaz da je važno da se trajnije reši problem navodnjavanja. Još masovnije navodnjavanje moglo bi da se ostvari ukoliko se individualnim proizvođačima obezbezde jeftini krediti, pa i beskamatni, a time bi bila olakšana nabavka uređaja za navodnjavanje, bilo da je reč o agregatima za prenos vode, ili nabavci sistema ''kap po kap''. 

Dakle, budući sušni period može se savladati veoma uspešno ako se brzo i stručno poradi na stvaranju novih domaćih biljnih vrsta koje će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda i biti otpornije na očekivani ekstremno visoki sušni period. Pored stvaranja novih sorti, kao posebno važan zadatak domaćih poljoprivrednih stručnjaka navode se i istraživački radovi sa ciljem da se utvrdi koji bi način zalivanja najviše odgovarao različitim vrstama zemljišta i biljaka u raznim regionima Srbije.

Došlo je vreme je da se vizionarski projekat sa početka druge polovine 19. veka, o izgradnji plovnog puta Dunav - Vardar- Egejsko more, ponovo oživi i time bi se stvorio novi međunarodni plovni put, koji bi između ostalog, rešio problem navodnjavanja u središnjem i južnom delu Srbije. U budućnosti treba da razmišlja i o obezbeđenju vode za navodnjavanje Šumadije, izgradnjom kanala Sava - Velika Morava - Zapadna Morava.

Ukupne materijalne štete izazvane ekstremnim klimatskim i vremenskim uslovima od 2000. do 2015. godine u Srbiji procenjuju se većim od pet milijardi evra, a više od 70 odsto gubitaka izazvano je sušom i visokim temperaturama. Poplave su 2014. godine prouzrokovale takođe velike štete, a resornoo ministarstvo treba da proceni dugoročne investicije u prioritetne akcije za smanjenje rizika i adaptaciju na izmenjene klimateske uslove. Te procenetreba da budu izrađene na osnovu analiza pogođenosti, pre svega, u sektorima hidrologije i vodnih resursa, šumarstva i vodoprivrede. Izrada strategije borbe protiv klimatskih promena jedan je od prioriteta i bio je plan je da se do kraja 2018. godine definišu ciljevi smanjenja efekta promene klime na nacionalnom nivou. Nauka navodi da Srbija sa svojim ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte ne doprinosi značajno globalnim emisijama, ali da je ona u 2013. smanjena za 3,5 odsto u odnosu na 2010. godinu i 25,1 odsto u odnosu na 1990. Suštinski verujemo da je potrebno učiniti maksimalne napore kako bi mogućnosti smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte bile takve da maksimalno doprinose globalnoj borbi protiv klimatskih promena, ali da ne ugrožavaju nacionalne interese i ciljeve razvoja., rekla je ministarka na javnom slušanju "Klimatske promene kao realnost u Srbiji i EU.

                     Počelo da zvecka oružje zbog vode za piće

Prema podacima Ujedinjenih nacija, za desetak godina čak 45 odsto stanovnika zemlje neće imati dovoljno vode za piće. U posebno teškom položaju je arapski svet - na Bliskom Istoku i u severnoj Africi živi pet odsto stanovništva planete, a na njih otpada samo 0,9 odsto svetskih rezervi vode! Mnoge zemlje zapravo piju sa jednog izvora. Bazen Nila deli desetak država. Za sve je određena kvota za korišćenje vodnih resursa. Egipat, koji se nalazi najniže u toku, koristi najveći deo vode iz Nila. Dok je Egipat bio glavna regionalna snaga, njegovo pravo na vodu praktično nisu osporavali. Etiopija je svojevremeno pokušavala da izgradi branu, ali je egipatski avion potopio brod sa opremom za izgradnju. Sada se situacija u regionu promenila. Etiopija je počela projekat Preporod – podizanje ogromne hidrocentrale u vrhovima Plavog Nila, koji je glavna arterija velike reke.

Egipat koji može u toku izgradnje da ostane bez značajnog dela vode Nila, pokušava da se suprotstavi projektu. Ali, zveckanje oružjem danas nije varijanta. Reka Jordan i njene pritoke glavni su vodni izvori za čitav Bliski Istok. Zato je pitanje vode prilično oštro u jordansko-sirijskim, jordansko-izraelskim, sirijsko-iračkim, libansko-izraelskim i palestinsko-izraelskim odnosima. Sve države koje uzimaju vodu iz jednog izvora stupaju u konflikte sa svojim susedima. Ali, izuzev Jordana, druge države regiona nemaju diplomatske odnose sa Izraelom. Nije bolja situacija ni oko podele vode u centralnoj Aziji. Uzbekistan otvoreno preti Tadžikistanu da će započeti rat, ako Dušanbe izgradi Rogunsku hidrocentralnu na reci Vahš i ograniči dostup vode nizvodno.

Problemi sa vodom postaće uskoro jedno od ključnih pitanja svetske diplomatije, upozoravaju stručnjaci.

                         Primer Vojvodine

Dakle, ako uzmemo da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom mi možemo, primera radi, 44.000 hektara da navodnjavamo, ako sa jedne i druge strane kanala obuhvatimo po 100 metara. Nauka nije ubeđena da se sve to može tako postići ali se može učiniti napredak u tom pogledu. To bi se moglo postići i kod drugih vodotokova.

U Vojvodini postoji 315 sistema za odvodnjavanje. Sistemi obuhvataju više od 20.000 kilometara odvodnih kanala i oko 16.000 objekata na kanalskoj mreži. I pored toga mnoga mesta u Pokrajini imaju velikih problema sa visokim podzemnim vodama, jer se kanali nedovoljno čiste i (ne)održavaju, a jedno od njih je i selo Lokve u opštini Alibunar. Selo Lokve je okruženo plodnim oranicama i meštani ovde žive od poljoprivrede. Zbog podzemnih voda, čiji je nivo viši za metar i po od višegodišnjeg proseka, ratari dobar deo godine ne mogu uđu u njive.

Kako bi rešili veliki problem u lokalnoj samoupravi su angažovali Vodoprvredno preduzeće za čišćenje 120 kilometara kanalske mreže koja okružuje selo. Jedan meštanin je zahavlan svima koji su se angažovali oko čišćenja kanala, jer kako kaže 2014. godinne, kod mnogih poljoprivrednika kukuruz je prvi put posle 50 godina ostao neobran, jer nisu mogli od vode da uđu u svoje njive.Ovaj sliv pored njiva uz glavni kanal prvo treba da se čisti kako da bi suvišna voda mogla da ode u kanal Dunav-Tisa-Dunav. Ovo je izuzetno važno da se uradi ne samo zbog efikasnog odvodnajvanja, već što se na ovaj način poboljšati i kvalitet zemljišta. U poslednje dve decenije ovde se malo ulagalo u održavanje kanalske mreže što je dovodilo do čestog plavljenja oranica. Novac za ove radove obezbeđenje iz budžeta opštine, a pomoć je stigla i iz Pokrajinskog fonda za poljoprivredu. Za ovu malu opštinu ova investicija od 10 miliona dinara bila je veoma značajna. Sve to doprineće normalnom radu sistema za odvodnjavanje što će smanjiti trenutno visok nivo podzemnih voda.

Propadanje hidrosistema

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odobri plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega "da ocedi" plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra iste godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi "Vojvodina, propadanje jednog regiona" autor Dragomir Jankov.

Kanal Dunav - Tisa -  Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugoistočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav -  Tisa - Dunav, shvatao je režim kao "živi organizam" kome treba pristupiti celovito i sveobuhvatno.

Kanal D - T -D pušten je u rad 1977. godine. Kao jedna od najkompleksnijih vodoprivrednih objekata u Evropi. On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih i pet sigurnosnih ustava, 16, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! U toku njegove izgradnje iskopano je 133 miliona kubika zemlje i ugrađeno pola miliona kubika betona. Procenjuje se da je u kanal uloženo ukupno milijardu dolara.

Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je ispunjavao sve do 2005. godine, a  navodnjava se tek 30.000 hektara. Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanja) oko milion hektara. Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle "jogurt revolucije" došlo do decentralizacije nadležnosti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erozija. Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti.

Štete veće od pet milijardi evra

Ukupne materijalne štete izazvane ekstremnim klimatskim i vremenskim uslovima od 2000. do 2015. godine u Srbiji procenjuju se većim od pet milijardi evra, a više od 70 odsto gubitaka izazvano je sušom i visokim temperaturama. Samo poplave 2014. godine prouzrokovale su takođe velike štete. Izrada strategije borbe protiv klimatskih promena jedan je od prioriteta i plan je da se do kraja 2018. godine definišu ciljevi smanjenja efekta promene klime na nacionalnom nivou. Srbija sa svojim ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte ne doprinosi značajno globalnim emisijama, ali je ona u 2013. smanjena za 3,5 odsto u odnosu na 2010. godinu i 25,1 odsto u odnosu na 1990. godine. Suštinski je potrebno učiniti maksimalne napore kako bi mogućnosti smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte bile takve da maksimalno doprinose globalnoj borbi protiv klimatskih promena, ali da ne ugrožavaju nacionalne interese i ciljeve razvoja.

Postoji veliko interesovanje stranih investitora za izgradnju novog plovnog puta dužine oko 655 kilometara, koji bi išao najvećim svojim delom tokovima Morave, a bočni kanali protezali bi se do Kralјeva, Niša i Skoplјa. Neke računice pokazuju da bi se kanal gradio oko 12 godina i koštao oko osam milijardi evra, a zaposlio oko 30.000 radnika!

Koliko je u današnje vreme krize realan takav megalomanski projekat nije teško zaklјučiti. Koridor 10 smo počeli da gradimo pre velike krize pa ga još nismo završili, most preko Dunava kod Beške izgrađen je na jedvite jade, gradnja novog „Žeželјa„ se privodi kraju, a o brzinama vozova od 160 kilometara na čas još uvek maštamo jer nema dvokolosečne pruge na evropskom Koridoru 10.

Srbiji je svaki novi projekat dobrodošao, pa i novi kanalski sistem, međutim, u ovako teškoj ekonomskoj situaciji prioriteti svih prioriteta su radovi na Moravskom slivu (izgradnja brana, obaloutvrda, sistema za navodnjavanje za oko 100.000 hektara plodnog zemlјišta, akumulacionih jezera s pitkom vodom), za šta treba oko 1,2 milijardi evra. Rodić kaže da je drugi prioritet završetak izgradnje dve akumulacione brane, „Rovn’’ kod Valјeva i „Selovo’’ kod Prokuplјa, u koje je do sada uloženo 150 miliona evra, a još nedostaje 20 miliona. Takođe je neophodno da se nastave radovi na brani „Rzav„ (kod Arilјa) radi obezbeđivanja dovolјne količine vode za piće. Za taj posao nedostaje oko 60 miliona evra. U takvoj situaciji kada Srbiji preti žeđ – gladna već jeste – gotovo je nelagodno slušati najavu o izgradnji nove kanalske mreže, dok, istovremeno, vojvođanski kanali nisu uređeni.

Novi kanalski sistem može se graditi ukoliko se pronađu investitori i finansijska varijanta obostrane koristi. Interes za taj projekat pokazuju Rusija, NR Kina, Nemačka, Makedonija i Grčka. Usput rečeno, s obzirom na to da se o uspostavlјanju rečnog puta Dunav – Morava – Vardar – Egejsko more priča već 100 godina, nejasno je kako se nije realizovao u neka bogatija vremena, osamdesetih godin prošlog veka.

Početkom svetske krize u Srbiji se razmišlјalo o tome da bi izgradnja tog kanala mogla biti naš nju-dil, sličan onome predsednika Ruzvelta u dolini reke Tenesi od 1933. do 1935, kada je zaustavlјena kriza ne samo u Americi nego i čitavom svetu. Novi plovni put građanima Srbije obezbedio bi  nacionalni dohodak veći od dohotka gotovo svih država u regionu. Tvrdi se da bi efekat od eksploatacije kanala doneo više od 9.000 dolara društvenog proizvoda po glavi stanovnika. Kao moguće načine finansiranja spominju se donacije, krediti i koncesije, za koje se smatra da su najnepovolјnija varijanta.

Podaci govore da je prvi projekat izgradnje tog kanala u Srbiji javnosti predočen još 1904, a izradio ga je profesor Univerziteta u Beogradu Nikola Stamenković. Posle toga je 1961. urađen drugi projekat, zatim treći od 1973. do 1980, međutim, ali ni tih zlatnih godina bivše Jugoslavije nije realizovan.

Put kraći 1.260 kilometara

Izgradnjom kanala Dunav – Morava – Vardar – Egejsko more put brodovima od Beograda do Soluna skratio bi se 1.260 kilometara, što bi značajno smanjilo transportne troškove koji opterećuju cenu robe. Među prednostima tog projekta se navodi da bi se s novim sistemom elektrana koje bi se tu gradile povećala i proizvodnja električne energije, pobolјšalo snabdevanje pitkom vodom i omogućilo navodnjavanje zemlјišta, smanjile poplave i štete koje izazivaju. Trajno bi se regulisalo oticanje podzemnih voda, izgradili ribnjaci, razvio banjski turizam, izgradila pristaništa u priobalnim gradovima, jeftino eksploatisao šlјunak i pesak za građevinske potrebe...

Uz saglasnost i saradnju Beograda, Skoplja i Atine, a uz podršju zainteresovane Kine,. moguća je realizacije kanala Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more, rečenoTomislavu Nikoliču u Pekingu

O realizaciji projekta koji bi doprineo rečnom povezivanju evropskih država, u Kini je razgovarao predsednik srpskog Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom Tomislav Nikolić.

Nikolić je počeo radnu posetu Kini razgovorom sa potpredsednikom kineske Državne komisije za reforme i razvoj, Ningom Đidžuom, o postojećim projektima i o mogućnosti realizacije novih poslova.

Nikolić i Đidžao izrazili su zadovoljstvo dosadašnjom saradnjom dveju država u okviru inicijative "Jedna pojas - jedan put" (popularno znan ao Put svile 2). Kao pozitivan primer konkretne saradnje u oblasti proizvodnje istakli su uspešnu privatizaciju Železare Smederevo.

Realizacija projekta unapređenja pruge Beograd - Budimpešta daće nov impuls inicijativi “16+1”, konstatovao je Đidžu i istakao da Kina vrednuje saradnju koju ima sa Srbijom.

Tokom Nikolićeve posete Pekingu pokrenuti su razgovori i o privatizaciji RTB Bora od strane kineske kompanije Zijin, a Đidžu je istakao da Komisija podržava kineske kompanije koje nameravaju da ulažu u Srbiju, poput kompanije Zijin, čiju nameru da privatizuje RTB Bor je podržao i predsednik Kine Si Đinping.

Nikolić je istakao neophodnost što skorije finalizacije dogovora koji se tiču daljih radova na deonici pruge Beograd - Subotica, kao i kreditnih aranžmana sa kineskom Eksim bankom za obilaznicu Ostružnica - Bubanj potok i deonicu autoputa Preljina - Požega.

Kanal Dunav-Morava-Vardar-Egej je bio "velika tema" u srpskoj javnosti krajem 2012. i početkom 2013. godine, a ideja koju je promovisao tadašnji ministar rudarstva Milan Bačevića, je osporavana kao megalomanska i utopistička. Međutim, prema nekim preliminarnim procenama koje su radile kineske firme zainteresovane za projekat, ideja je ostvariva i - isplativa, iako bi koštala oko 12 milijardi evra.   

 (Autor je član Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti i Naučnog društva ekonomista Srbije)

 

 

Poslednja izmena
Vojvodina Agrar
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Poljoprivreda info