ravago

Budućnost su male pivare i naš hmelj

Budućnost su male pivare i naš hmelj

Kilogram hmelja košta 350 evra pa se zbog toga i smatra da je to najunosnija ratarska biljka. U Vojvodini ga bilo na 1.500 hektara, a sada je obnovljena proizvodnja u Bačkom Petrovcu

Vest da su pivare u Srbiji lane proizvele oko pet miliona hektolitara piva, i da je Evropsku uniju iz naše zemlje uvezla 46,8 miliona litara odjeknula je ne samo među ljubiteljima tog napitka već i šire.

Ali posle oduševljenja sledi pitanje gde je nama hmelj za toliku proizvodnju piva jer, poznato je, hmelj je osnovna sirovina u pivarskoj industriji, a ne vidi se na našim poljima, niti se spominje kao ratarska kultura koja bi mogla postati značajna u prerađivačkoj industriji Srbije i šire, kao izvozna sirovina.

Profesor Univerziteta u Novom Sadu u penziji i bivši ministar poljoprivrede prof. dr Jan Kišgeci kaže da su se domaće pivare vlasničkom transformacijom uključile u velike multinacionalne pivarske kompanije koje se snabdevaju sirovinama svetskog kvaliteta, što znači da uvoze najkvalitetnije svetske sorte hmelja. Uz to, napominje, vlasnici naših pivara u proizvodnji piva primenjuju i najsavremniju tenhologiju pa ne treba da čude izvozni rezultati srpskog piva.

Kišgeci ističe da je sada vreme da se državi skrene pažnja na kriglu i počne razmišljti o tome da, kao vino i vinogradi, i hmelj i pivo zavređuju pažnju, da je i pivu mesto u agrobiznisu, kao što naša zemlja računa na proizvodnju vina, i daje subvencije radi podizanja zasada vinove loze.

„Hmeljarstvo je u svetu pod snažnom globalizacijom pivarske industrije. U svetu se hmelj gaji na 56.000 hektara, na kojima se godišnje proizvede oko 100.000 tona suvih šišarki.

Proizvodnja hmelja vezana je za velike trgovačke multinacionalne kompanije, koje potpuno kontrolišu snabdevanje svetske pivarske inustrije, a to znači da kontrolišu promet i svetsku cenu hmelja koja je određena dugogodišnjim ugovaranjima“, ističe prof. dr Kišgeci.

Kilogram hmelja, navodi profesor, košta 350 evra pa se zbog toga i smatra da je to najunosnija ratarska biljka. Pre pola veka hmelj uzgajan na ovdašnjim prostorima bio je dobrog kvaliteta i svojevremeno je išao u izvoz u Nemačku, koja je bila i ostala najveći proizvođač hmelja (19.000 hektara), zatim u SAD (15.000 hektara) i Japan, i istovremeno podmirivao potrebe celokupne pivarske industrije bivše SFRJ.

„U Vojvodini hmelj je zauzimao 1.500 hektara, a od pre dve godine obnovljeno je gajenje hmelja u ataru Bačkog Petrovca, na parceli od dva hektara, dok su na području te opštine na 30 hektara ostali sačuvani stubovi za gajenje te u pivarstvu nezamenjive sirovine“, ističe Kišgeci.

Dodaje da danas gotovo svaki grad ima po jednu mali pivaru kapaciteta 500 do 1.000 litara kuvanja piva, čiji vlasnici prodaju pivo kao zanatski proizvod restoranima. Područje Vojvodine pogodno je za gajenje hmelja, 1960. godine u pokrajini je bilo pod zasadima 1.500 hektara, ali je sada za domaće potrebe dovoljno 1.000 hektara.Po njegovim rečima, poljoprivrednici iz Bačkog Petrovca nameravaju da obnove proizvodnju, ali su im, naglašva, za to potrebni podsticaji.

„Proizvođači hmelja u zemljama EU dobijaju subvencije od 400 evra po hektaru za redovnu proizvodnju i 550 evra za neobradive hmeljarnike koje treba obnoviti za sadnju“, ističe Kišgeci.

Naše moramo sami podržati

Od svetskih pivarskih koncerna, podvlači Jan Kišgeci, ne možemo očekivati da će ovde učestovati u razvoju, odnosno obnavljanju hmeljarstva, već se od njih samo može očekivati da će kupovati i dalje kvalitetan hmelj po svetskim cenama.

„Briga o hmeljarstvu nije ni u jednoj zemlji EU prepuštena samo uzgajvačima već je podeljena između države i proizvođača pa tako treba da bude i kod nas“, poručuje bivši ministar poljoprvrede.

(Dnevnik)

Vojvodina Agrar
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Poljoprivreda info