ravago

Miloš Margan osvaja modne piste i obara rekorde na njivi

Miloš Margan osvaja modne piste i obara rekorde na njivi

Za rekordan prinos šećerne repe od 85 tona po hektaru pehar Agropresa

Osvajajući diplome i grabeći ka vrhu akademske lestvice, Milošu Marganu nije manjkalo ni talenta ni kuražnosti da se pojavi pod reflektorima modnih pista i dokaže i u manekenstvu i modelingu, onome što se u razvijenom svetu odavno smatra umetnošću.  Nije ovom mladom momku falilo ni želje i strasti prema sportu, pa je pokazao da je vičan i košarci, plivanju, vaterpolu… Ne manjka mu sigurno ni blještavila gradova, izlazaka, kulturnog i društvenog života i svega što pripada tek svršenom studentu. Sve to voli i sve stiže. Pa ipak, srce i duša su mu tamo gde je rođen i gde će, barem  kako sada stvari stoje, i ostati.

U Crepaji, prestonici južnobanatske ravnice, čijim se šorovima dan-danas šepure lipicaneri i sve odiše dostojanstvom, veli da mu je najbolje i najlepše. Tu živi sa roditeljima i bratom blizancem pa i kad ga silne obaveze i aktivnosti odvuku put varoši, gleda da se Crepaji i porodičnom gazdinstvu što pre vrati. A nižući sve lepe stvari i uspehe koje je zajedno s bratom postigao, u prijatnom divanu nam daje do znanja da je najponosniji na rezultate gazdinstva Marganovih.  Ovo, domaćinstvo za primer, nedavno je ponelo i pehar za rekordne prinose u proizvodnji šećerne repe, koji tradicionalno dodeljuje  Udruženje agrarnih novinara “Agropress”.

-Gazdinstvo je osnovao deda, tata i mama su ga preuzeli, a tu smo i brat i ja, i da pripomognemo ali neretko i da povučeno lavovski deo posla. Obrađujemo 300 hektara, od čega je pola u vlasništvu, a pola u zakupu. Pored toga, radimo sve usluge, od setva do žetve. Imamo kompletnu mehanizaciju i to u potpunosti zatvoren krug, od najobičnijeg valjka do prestižnih kombajna uvezenih iz Nemačke – priča nam Miloš i dodaje da je na njivama Marganovih kraljica ratarskih kultura, šećerna repa, upravo dobila status kakav zaslužuje. Nje je najviše, na polovini parcela, a druga polovina je pod kukuruzom i sojom a u poslednje vreme i suncokretom i pšenicom.

Možda i neskromno, ali krajnje iskreno i s punim pravom, Miloš nam je ispričao i kako je lanjski rekordan prinos od 85 tona slatkog korena po hektaru, za koje je ovo domaćinstvo ponelo pehar, plod godinama usavršavanog rada, truda i nastojanja da se, primenjući svu potrebnu agrotehniku i prateći tehnologiju i novotarije, svake sezone obore pređašnji rezultati.  Ima tu, kaže, i zasluga onoga na šta se ne može baš puno uticati – “nebeskog faktora”, pa se sve namestilo tako da lanjska godina bude dobra  za repu. Kvalitet je bio na nivou, prosečna digestija 14, a ni cena dogovorena sa šećeranom nije varirala, kao što je bio slučaj preklane.  

Miloš kaže da odluka da ostane na selu, na njivi i u ratarenju, nije donesena preko noći. To je, veli, bila njegova i bratovljeva želja odmalena.

- Uvek smo bili u pokretu. Kako je Crepaja nadomak Pančeva i blizu Beograda, bili smo vezani i za te gradove, a studirali smo tri godine u Šapcu na višoj školi. Četvrtu smo završili u Zemunu. Diplomirali smo na fitofarmaciji s devetkama. S fitofarmacijom ćemo svakako nastaviti i na masteru ali su nas obaveze sprečile da krenemo odmah dalje.  Elem, odavno smo odlučili da ćemo da nastavimo tradiciju koju je deda započeo, tata preuzeo i koja će se dalje kolenima nasleđivati – jasan je Miloš.

Baš zato svake godine ovo gazdinstvo usavršava mašine, proizvodnju, zemljište, povećava hektare. A braća su od onih mladih kojima informacione tehnologije nisu strane, a koji svoju budućnost vide u selu, pametnoj poljoprivredi i dostignućima novog doba. Sasvim im je jasno da će život ratara za vrlo kratko vreme biti u potpunosti digitalizovan i da bez savremenih tehnologija neće ni biti rezultata.

-Sad kad smo završili fakultet, imamo mnogo jasniju sliku i primenjujemo sve što smo naučili. Uvek to urodi plodom, nema druge. Stalno se mora biti u trendu jer gotovo svakodnevno izlaze novi pesticidi, nova hemija, nova semena. Moraš uvek da budeš u igri sa svim tim ili ćeš iz utakmice biti izbačen – odlučan je Miloš. – Recimo, uz obnovljenu, savremenu mehanizaciju kakva je naša, nisu nam potrebni radnici. Toliko smo unapredili mašine da tata, brat i ja sve sami završavamo. Naravno, radi se dan-noć kada je sezona, ali ima i dana kada je manje posla pa sve to dođe na svoje.

Na sreću, Crepaja ima još sličnih primera i još mladih koji u njoj ostaju, kaže nam ovaj mladić.

-Ništa nam ne fali. Ima mladih koji ostaju ali i onih koji odlaze ali u poslednje vreme, čini mi se, sve je više porodica koje se vraćaju u naše selo. Ranije su odlazile u Pančevo i Beograd, a  sada se zbog teškog života u gradu vraćaju na imanja i započinju vlastitu proizvodnju, što stočarsku, što povrtarsku u zatvorenom prostoru, što ratarsku – veli Miloš.  

A manekenstvo…

E to je posebna priča.

-Dugo sam u sportu. Trenirao sam plivanje, vaterpolo, košarku, fudbal… Uvek je ta ljubav prema sportu prevladavala, a modeling traži fizički izgled pa sam i to uklopio sa sportom. I dobro to ide. U početku sam zvao ja njih, a sada oni mene traže – priča naš uspešni sagovornik uveravajući nas u to da zbog manekenstva poljoprivreda neće trpeti.  

 

 

S. Gluščević

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam