ravago

Mladim ženama na selu nije lako, rad im se ne priznaje

Mladim ženama na selu nije lako, rad im se ne priznaje

Anita Kujundžić, jedna od hiljade poljoprivrednica u Srbiji koje su višestruko marginalizovane, uskraćene za prava zaposlenih žena

Rođena je u Nemačkoj, živela u Subotici, a porodično gnezdo izgradila je na salašu u Verušiću, na severu Bačke. Anita Kujundžić vredna je i uspešna mlada žena, a da je tako, jasno je čim se zakorači u njeno dvorište – imanje za primer, obori puni, u kući i oko nje sve pod konac. Salaš Kujundžića jedan je u nizu salaša na verušićkom putu, a Anitina priča slična onima koje se mogu čuti i od ostalih žena iz ovog naselja. Jer, scena na kojoj se odvija život poljoprivrednica, bilo da su na severu Bačke ili u nekom drugom delu Vojvodine i Srbije, ista je – takvu je postavila autistična država i sasvim sigurno bila bi krajnje teška i tmurna da nije pozitivnih ženskih likova koji na nju bacaju svetlost vlastite snage i energije.

Anita je poljoprivrednica 21. veka, obrazovana, savremena žena koja je usvojila„mast hev“ veštine današnjice, uključujući i korišćenje informacionih tehnologija. Svakom dobro vlada, te je na visini zadatka i kada je na njivi, i kada je u staji, i dok odgaja decu, i dok se bavi administrativnim poslovima na farmi, i dok se rve sa birokratijom… Kako nam je rekla na početku našeg razgovora, najveće bogatstvo su joj deca, a najveći neprijatelj – vreme, uvek ga, veli, fali.

“Čini mi se, sama sam sebe dovela do, ako mogu to tako da definišem, nekog višeg nivoa. Sve se promenilo, život van grada nije kakav je bio. Dostupne su nam nove tehnologije, koje pratim i ne zaostajem ni u čemu i ni po čemu za žiteljkama urbanih sredina, ali činjenica je da je društveni status žena sa sela još uvek ponižavajući, da na nas mnogi gledaju sa visine i distance. Nepravedno smo zapostavljene, zakoni nas ne prepoznaju, neretko smo omalovažavane, a nismo ni neobrazovane ni zaostale, možda čak i prednjačimo jer smo snalažljivije, spremne na svaku vrstu posla, od težačkog do intelektualnog. Imati uzorno poljoprivredno gazdinstvo danas podrazumeva i osavremenjavanje proizvodnje, praćenje trendova u poljoprivredi, tehnologiji, preduzetništvu, finansijama…”, priča nam četrdesetdvogodišnja sagovornica, supruga i majka dve devojčice i dečaka.

Višestruko marginalizovane

Njen problem je u tome što je, kao i najveći broj žena na poljoprivrednom gazdinstvu, u podređenom socijalnom i ekonomskom položaju uslovljenim imovinskim i pravnim nejednakostima. Zapravo, Anita je višestruko marginalizovana, a to je „zaslužila“ statusom domaćice u poljoprivrednom domaćinstvu.

“Sve se vodi na supruga, ja čak nisam ni član našeg gazdinstva, odjavljena sam jer to iziskuje visoke troškove. PIO i zdravstveno osiguranje koštalo bi me 100.000 dinara godišnje, toliko plaćaju punoletni članovi gazdinstva. U našem gazdinstvu prijavljeni su suprug i njegov brat, koji nije oženjen, i oni plaćaju 200.000 dinara. Da dajemo 300.000 iz jedne kase – ne možemo. Recimo, subvencije koje dobijamo od države, po hektaru zemljišta u vlasništvu, nisu ni pola tog iznosa”, priča Anita, koja u ovom poljoprivrednom domaćinstvu živi već 18 godina i za to vreme nema ni dana radnog staža iako njeno radno vreme svakoga dana dobrano premašuje osam časova.
 

Zdravstveno je osigurana preko supruga, međutim,sve i da za sebe plaća obaveze PIO, ne bi u ovoj državi imala isti tretman kao žene koje su zaposlene. Jer, ukoliko su žene članice gazdinstva pa čak i vlasnice, što je retkost, bez obzira na to da li uplaćuju same sebi obaveze za PIO, one, recimo, ne mogu da rode decu a da imaju bilo kakvu nadoknadu. Nemaju trudničko ili porodiljsko bolovanje, pa u slučaju da moraju da održavaju trudnoću nastaju muke, jer ne mogu ni da plaćaju nekoga da dođe da radi umesto njih, da im se olakša dok ne bude radno sposobna. Pravo na dečji dodatak takođe ne mogu da ostvare, jer njih zapravo nema ni u jednom zakonu koji drugim ženama omogućava da ostvare tu pomoć.

“Dečiji dodatak ne dobijamo zbog toga što posedujemo zemlju. Kada se rodila mlađa kćerka, sada dvanaestogodišnjakinja, princip po kojem se određivala ta vrsta pomoći bio je katastarski prihod, a mi smo imali pola hektara više od gornjeg limita. Sve je to bilo ponižavajuće, te kasnije za sina koji sada ima šest godina nismo ni tražili. A s druge strane, državi plaćamo poreze koji su na lokalnom nivou u Subotici veći nego u drugim delovima zemlje, a ionako su enormni”, priča nam Anita.

“Kao da ima kompjuter u glavi”

Kada smo je zamolili da nam opiše njen radni dan, nismo primetili nezadovoljstvo na njenom licu. Naprotiv. Krenula je od pet sati ujutru, od namirivanja stoke, isporučivanja mleka, pripremanja doručka, odvoženja sina u vrtić, poslova u kući i na gazdinstvu… Pa do večeri…

“Kao da imam kompjuter u glavi, maksimalno sam programirana”, kaže uz osmeh. “Međutim, koliko god radila, bukvalno sam u senci supruga.Nepravedan je prema ženama farmera takav odnos države i društva. Malo nas radi još nešto dodatno, uglavnom nigde nismo zaposlene. To nam praktično ne dozvoljava vreme, ne možemo ni fizički da stignemo. A uvek ste iza njega, u senci. Naši muževi ne bi mogli sami da funkcionišu jer, ako ništa drugo, strahovita, gotovo svakodnevna papirologija prati ovaj posao i obično je na ženi da se njome rve, da obilazi šaltere, popunjava i nosi papoire.Nigde se taj naš rad ne vidi” kaže naša sagovornica. “Suprug i ja funkcionišemo kao jedno, s tim da njega i država i društvo ipak drugačije posmatraju. Banalan je možda primer koji ću navesti, ali bivala sam u veoma neprijatnim situacijama: naime, htela sam da kupim frižider u radnji, ali nisam mogla da ga, kao valjda svi ostali građani, dobijem na rate jer sam poljoprivrednica. Svrstali su me u ko zna koju kategoriju. Pa čak ni suprugu nisu dozvolili tu mogućnost iako je poznato da poljoprivrednici revnosno vraćaju kredite, da imaju imovinu koja im može biti zalog. Zašto neko ko sutra može ostati bez radnog mesta u gradu može da dobije frižider na 12 rata, a ja ne mogu? Nemam pravo ni na čekove, bez obzira na to što gazdinstvo ima poljoprivredni račun. Takve situacije me bole.”

Daleko od ravnopravnosti

Da je ravnopravnost polova u Srbiji daleko od definicije i da svakako ne znači da su žene i muškarci jednako prisutni u svim područjima javnog i privatnoga života, da imaju jednak status, jednake mogućnosti za ostvarivanje svih prava, jednake koristi, možda se i najbolje vidi na primerima poljoprivrednica, gotovopo pravilu ugroženih. I svi se slažu da je tako, uključujući državu, nevladine organizacije, zaštitnike građana… Ali, ništa se po tom pitanju ne rešava.

Poslednji popis poljoprivrede, sproveden u Srbiji 2012, nakon pola veka, potvrdio je takvo stanje i ukazao na značajne rodne razlike ispoljene kroz manje učešće žena među članovima porodičnih i gazdinstava u vlasništvu pravnih lica i preduzetnika, kao i na važne rodne nejednakosti vidljive u formi njihovog manjeg udela među nosiocima gazdinstava i menadžerima, i većeg udela među članovima porodice koji učestvuju u poljoprivrednom radu na gazdinstvima.

“Već osnovni podatak o udelu žena i muškaraca u poljoprivrednim poslovima pokazuje izrazitu nesrazmeru”, ističu profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu dr Natalija Bogdanov i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Marija Babović, analizirajući rezultate popisa. “Rodni jaz na nivou Srbije, uzimajući u obzir obe pravne forme gazdinstva, iznosi gotovo 15 procentnih poena.”

Interesantno, posmatrano prema regionima, jaz je najizraženiji tamo gde bi se možda najmanje očekivalo – u Vojvodini, čak 23,4 procentna poena, a najmanji je u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji, 11,8 procentnih poena. Rodne nejednakosti posebno se ispoljavaju kroz neravnotežu u obavljanju rukovodećih poslova na gazdinstvu. Žene se znatno ređe javljaju na poziciji nosioca gazdinstva nego muškarci. Na nivou cele Srbije, gazdinstva u vlasništvu ima tek 17,3 odsto žena. Njihov udeo među menadžerima na gazdinstvu je još manji (15,9 odsto).

U EU je drugačije

Evropa je problemu pristupila ozbiljnije – prepoznajući specifičnosti života, statusa i važnosti uloge žena u ruralnim sredinama, njen parlament je još 12. marta 2008. godine doneo Rezoluciju o položaju žena na selu. U njoj se navode sasvim jednaki problemi onima na koje su ukazali i naši sagovornici, od toga da mnogo žena iz ruralnih područja nije evidentirano na tržištu rada, da se ne vode kao nezaposlene niti su uključene u statističke podatke o nezaposlenosti, da su zaposlene na poslovima koji nisu priznati, zaštićeni i plaćeni iako su merljivi, do toga da je malo žena vlasnica imanja, da ne odlučuju u lokalnim zajednicama… Rezolucijom Evropska unija je pozvala članice da, u saradnji s regionalnom i lokalnom upravom, otvaraju mogućnosti za obrazovanje i osposobljavanja žena, da podstiču žensko preduzetništvo, primenjuju modele mentorstva, osiguraju im socijalnu zaštitu i priznaju rad, daju ideološku i finansijsku podršku za neplaćeni i dobrovoljni rad… Pitanje statusa žena u ruralnim područjima jedno je od važnijih i u UN-ovoj Konvenciji o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena s obzirom na posebnosti statusa i uloge žena na selu.

Ugrožava ih i tradicionalni model nasleđivanja

Sa druge strane, one čine izrazitu većinu među članovima porodice i rođacima koje na imanjima rade, odnosno obavljaju poljoprivredne aktivnosti, kako stoji u popisu. Na nivou čitave Srbije, njihovo učešće u ovoj kategoriji iznosi 62,9 odsto, ističu profesorke Natalija Bogdanović i Marija Babović i dodaju da sužene zaposlene na gazdinstvima retkost – od ukupno 26.279 stalno zaposlenih, 6.685, odnosno 14,8 odsto su žene.

“To ne iznenađuje. Retkost je videti da se domaćinstva vode na poljoprivrednicama, a zapravo su na njihovim plećima. I ako ima žena menadžerki na gazdinstvima, među njima su retke mlade, do 35 godina, što se može objasniti još uvek prisutnim tradicionalnim modelom nasleđivanja zemljišta. U svakom slučaju, poljoprivrednice i njihova prava ne prepoznaje nijedan zakon”, naglašava predsednik Nacionalnog udruženja poljoprivrednika Miroslav Ivković.

Kako kaže, situacija je takva da mlada žena treba dobro da razmisli da li da se uda za poljoprivrednika, veli on.

“Pogledajte kakva se razlika pravi između poljoprivrede i drugih profesija u ovoj zemlji. Žena i muž po zakonu ne mogu imati dva gazdinstva, ako žive zajedno. Pitam se kako advokati ili lekari, supružnici, imaju dve kancelarije ili ordinacije… Praktično, žena poljoprivrednica diskriminisana je od začeća, prvog daha njenog deteta jer za nju nema ‘održavanja trudnoće’, bolovanja, porodiljskog… Zavisi isključivo od volje supruga, njegove spremnosti da pomogne i umešnosti vođenja posla i zarađivanja. Kasnije, njeno dete nema pravo na dodatak ako roditelji imaju hektar poljoprivrednog zemljišta. Da li je moguće da hektar njive daje veći prihod od advokatske kancelarije ili ordinacije? I zar nije najnormalnije da ona uživa ista prava kao i bilo koja druga zaposlena žena?”, pita se Ivković.

Nažalost, u Srbiji – nije.

Diskriminasane a i često izložene nasilju

U Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike navode da ženama sa sela ne pripada ni pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i radi posebne nege deteta. To pravo, objašnjavaju, mogu da ostvare samo zaposlene kod pravnih i fizičkih lica ili one koje samostalno obavljaju delatnost. Prema propisima, međutim, žene koje uplaćuju sebi doprinose za PIO po osnovu poljoprivrede nisu ni u radnom odnosu, niti su deo kategorije koja samostalno obavlja delatnost.

Na isti problem ukazala je, odgovarajući na pitanja koja smo joj poslali, bivša ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković.

“Čak ni vlasnice poljoprivrednih gazdinstava, a njih je tek 17 odsto, nemaju pravo na porodiljsko odsustvo, jer po zakonu o radu nisu u radnom odnosu. Pritom,državi plaćaju doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje, jednako kao svaka zaposlena žena ili preduzetnica. A s obzirom na to da je među tim retkim vlasnicama domaćinstava polovina starije od 65 godina, jasno je da nema reči o kategoriji budućih majki”, ukazuje ona uz ocenu da su poljoprivrednice diskriminisane i u pogledu dostupnih informacija, a često su izložene i nasilju u porodici.

Snežana Bogosavljević Bošković najavila je da će njen resor, u okviru mera koje se pripremaju za narednu godinu, razmotriti mogućnost stimulisanja „ženskih“ poslova na selu, bilo da je reč o seoskom turizmu, starim zanatima, nekim drugim aktivnostima. Podseća na to da Srbija ima Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti, a cilj joj je uvođenje posebnih podsticaja za žene u poljoprivredi.

Nažalost, to što smo usvojili strategiju, pa i akcione planove koje uz takav dokument idu, ne znači mnogo, jer u Srbiji to obično tako biva – da slovo na papiru ostane mrtvo. Doneli smo, zapravo, čitav niz nacionalnih planova, programa i strategija u kojima su definisani ciljevi i propisane mere za unapređenje ravnopravnosti polova i opšteg društvenog i ekonomskog položaja žena, ali ništa od toga nije doprlo do poljoprivrednih gazdinstava.

Slađana Gluščević 

Projekat "Mladi na selu, 50 priča ZA" sufinansirao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Napomena:  „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva”.

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam