ravago

Mogu li izbeglice kao onomad kolonisti vratiti mladost u sela?

foto:pixabay
foto:pixabay

Stanovnik sela je čovek koji treba da ima dostojan život, a njega nema i neće biti dok se država ozbiljno ne pozabavi povratkom na selo

Ovih dana u gotovo svim vojvođanskim opštinama, a tako je i u ostatku Srbije, dodeljuju se ugovori o kupovini seoskih kuća i okućnica izbeglicama. Svaka lokalna samoupravama, po kvotama koje je odredio Komesarijat za izbeglice, dodeljuje po nekoliko seoskih kuća i okućnica porodicama koje je muka dovela u Vojvodinu, kako bi oni dve i po decenije od izbeglištva imali svoj krov nad glavom i svoje parče zemlje.

Prilikom uručenja ugovora o kupovini seoskih kuća i okućnica, u vrednosti koja ne može biti veća od 9.500 evra, papir u ruke dobijaju ili sede glave ili mladi ljudi koji su samo rođeni u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, a ovde su proveli detinjstvo i mladost. Na njihovim licima radost zbog odlaska na selo, jer u njemu vide svoje budućnost. Ali i budućnost svoje dece.

Ostarelo domicilno stanovništvo u polupraznim vojvođanskim selima, u kojima se kuće sa okućnicom mogu kupiti i za manje para od onih koji su za tu namenu izdvojeni, nerado u svoj komšiluk prima izbeglice. Kao onomad, 1918. i 1945.godine, kada su se u vojvođanske prazne seoske kuće naselili kolonisti iz Crne Gore i Bosne i Hercegovne. I njih su starosedeoci dočkali “na nož”, gledali ih kao “uljeze” i dobitnike nezasluženog i nezarađenog.

Međutim, posle samo nekoliko godina videli su šta vredne ruke kolonista mogu i čine. Vojvođanska sela u kojima su se posle Prvog i Drugog svetskog rata naselili kolonisti su prosto procvetala i doživela preporod. Ponovo su seoske škole bile pune, a zapuštene vojvođanske njive uzorane i posejane. Čak se i danas tačno vidi u koje selo su došli kolonosti, a u kojem su starosedeoci. U onim gde su došli kolonisti i danas ima mladih koji se bave poljoprivredom, a u onima gde su većinom bili starosedeoci mladosti skoro da nema, ali ima napušenih i zapušenih kuća iz čijih dimnjak već dugo ni dim ne izlazi. 

Kao prirodno nameće se pitanje da li će ovoga puta, kao što je to već dva puta bilo, izbeglice vratiti mladost u vojvođanska sela i oživeti ih. Kao i pitanje kako se izbeglicama, ljudima kojima su domovi i njive ostale tamo daleko i na koje ne mogu čak ni nogom da kroče, danas isplati da žive na selu i od sela, a mnogim mladima koji hitaju put velikih gradova ili u inostranstvo ne.

Odgovor je sasvim jednostavan: izbeglice nemaju izbora. Za njih je seoska kuća i okućnica “dar” i brzo će ga pakovati i upakivati po svojoj meri kako bi nastavili da žive kao svoj na svome. Na toj brzini i snalaženju za nekoliko godina zavideće im starosedeoci i čudom se čuditi kako neko od ništa “očas” posla napravi nešto, ne uzimajući pri tom u obzir trud i rad koji svaki izbeglica koji je dobio kuću i okućnicu mora da uloži ako želi da od dobijenog živi, školuje decu, unapređuje poljoprivredu, informiše se, edukuje, kupuje nove rasade… Drugim rečima, nemo će posmatrati kako radnici postaju sopstvene gazde sa zaradama i računicom čiji je krajnji rezultat uvek u plusu.

Selo je kičma nacije

Međutim, u 21.veku teško je očekivati da današnje izbeglice učine ono što su 1918. i 1945.godine učinili kolonisti za kratko vreme. Oni su svake godine sve više i više napredovali, jer je i celo društvo išlo napred, a selo imalo posebno mesto u tom motoru razvoja. Danas se vreme drastično promenilo, pa i sam život na selu.

Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka, tvrdi da seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, već je on čovek koji treba da ima dostojan život, a njega nema i neće biti dok se država ozbiljno ne pozabavi povratkom na selo na način koji pripada veku u kojem živimo. To, svakako, podrazumeva moderno selo sa celokupnom infrastukturom, obrazovanjem, vrtićima, internetom, savetima, upućivanjem poljoprivrednika u moderne i savremene tokove poljoprivrede… No, kako kaže, svega toga nema dok država ozbiljno ne shvati svoju ulogu u očuvanju sela kao i značaj samog sela.

- Sa nestajanjem sela, nestaje i Srbija. Na selo se uvek gledalo iz kabineta, bez realnih terenskih istraživanja. Selo je kičma nacije. Kao da zaboravljamo da selo obezbeđuje socijalnu konrolu nad teritorijama i rešava geopolitičke zadatke. Odlučujuća je uloga sela u obezbeđivanju hrane. Ono je čuvar ekokulturalnosti drštva i odlučujuća mu je uloga u ekološkom prosperitetu zemlje. Selo je važan faktor u rešavanju kvaliteta života, reprodukcije i čuvar je ljudskog kapitala. Ne smemo zaboraviti da selo nije samo poljoprivreda. Prioritetni ciljevi u razvoju seoskog područja su održavanje naseljenosti, očuvanje prirodnog bogatstva, očuvanje životne sredine, čiste vode, zdravstveno bezbedne hrane, podmlatka u stočarstvu. Za to se u svetu ulažu ogromna budžetska sredstva – više od 40 odsto budžeta EU ide za agrar, a kod nas samo dva do četiri odsto državnog budžeta – ocenjuje Gulan.

On tvrdi da je za održivost sela potrebna odlučna politčka odluka i volja, kao i za svaku nacionalnu akciju koja je imala nameru da bude sprovedena i uspešna. Uostalom, i odluka da se problem izbeglištva reši kupovinom seoskih kuća i okućnice ljudima koji više od dve decenije žive u kolektivnim smeštajima je politička, ali je pitanje da li je ona iznuđena ili se sa njom zaista žele oživeti srpska sela i u nju vratiti mladost. No, ni ljudi koji danas žive na selu, skreće pažnju Gulan, nisu više “seljaci” iz prošlog vremena.

-Ne smemo zaboraviti da seljaci nisu neuki, konzervativni i nazadni. Savremeno selo gde ima tradicionalnog i modernog, zapljusnuto je civilizacijskim talasom, radikalnim promenama u načinu rada i sistemu vrednosti. Da bi se kvalitet seoskog stanovništva približio nivou gradskog, potrebna je modernizacija i izgradnja nove drušveno-ekonomske strukture sela, što bi ubrzalo razvoj poljoprivrednih delatnosti na seoskim prostorima. Rezultat bi bio i povećanje zaposlenoti i atraktivnosti života na selu kao mesta za život i rad – zaključuje Gulan. 

Neko stimuliše seljaka, a neko samo gasi požar

Stimulacije za seljaka u EU dans su 360 evra po hektaru, u regionu upola manje, a u Srbiji tek oko 60 evra, tvrdi Gulan, dodajući da sa takvim stimulacijama Srbija od srpskog seljaka traži da bude konkurentan, što je nemoguće.

- Uredbama se ne mogu rešavati problemi, već samo gasiti požar. Problemi se moraju sistemski rešavati. Zbog toga je potrebna dugoročna strategija, nacionalni razvoj seoskih područja i hitna akcija – ističe Branislav Gulan.

Ljubinka Malešević

Projekat "Na selu mora da raste mladost" sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Napomena:  „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”. 

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Razvojni fond Vojvodine