ravago

Nije lako u selu ostati i biti kul

Nije lako u selu ostati i biti kul

Puno ljudi odlazi iz sela, pod izgovorom da tu nema ništa. A ja uvek uzvraćam, na to pitanje onima koji to kažu: a šta si ti uradio da bude ovde nešto, kaže Atila Sabo

Atila Sabo (28) iz Bačkog Petrovog Sela čvrst je u opredeljenju da sa porodicom koju je zasnovao ostane u rodnom selu. Oženio se Gabrijelom pre dve godine i već im stasava sin Botond. Stekao je diplomu proizvođača prehrambenih proizvoda u Hemijsko-prehrambenoj srednjoj školi u Čoki, a kako ističe oduvek mu je na prvom mestu bilo da sve učini da nikud ne ide, nego da mu uhlebljenje bude u selu u kome je odrastao.

- Nije lako ostati na selu, ali nasuprot onima koji bez puno razmišljanja odlaze, baš zbog toga sam opredeljen da istrajem. Iako se sela prazne, mislim da nećemo doći do toga da budemo ti koji će ostati poslednji da “gase svetlo”, nego očekujem da bude sve više onih kojih će biti da pale svetla u seoskim domovima i tu nalaze egzistenciju – optimista je Atila Sabo.

Demografska slika Bačkog Petrovog Sela nije ništa drugačije od ostalih vojvođanskih mesta. U odnosu na period od pre šest-sedam decenija kada je u selu bilo i preko 10.000 žitelja, sada je poluprazno, jer ima manje od 6.000 duša.

- To je veliki problem i ne znam šta će biti na kraju, ali trenutno ne idemo u pravom smeru. Verujem da ćemo stići do jedne tačke kada mora da stane ovaj negativni trend čiji smo svedoci, ali za to moja generacija mora na tome najviše da poradi. Jako puno ljudi odlazi iz sela, pod izgovorom da “nema ovde ništa, ne može ovde ništa raditi”. A ja uvek uzvraćam, na to pitanje onima koji to kažu: a šta si ti uradio da bude ovde nešto. Znači, nemoj da se žališ i jadikuješ, ako ni jedan kamenčić u seoski mozaik nisu stavio, ili bar pokušao. Ne mislim da odmah moramo velike stvari da uradimo, jer mnogo malih stvari kada se sklopi u selu, itekako puno vrede. Uvek ima toga, što svaki čovek pomalo može da uradi i doprinese. Imamo civilnih i društvenih organizacija u selu u raznim sferama I uvek je jako teško naći ljude da kao aktivisti pomognu – uveren je Sabo.

U Bačkom Petrovom Selu Atila Sabo predvodi civilnu organizaciju “Mladi za naše selo” i puno toga je u poslednje vreme urađeno volonterksim akcijama u proteklih pet godina postojanja. Očišćeno je pola kilometra svačijeg i ničijeg šetališta na dolmi, postavljene su nove klupe, očišćena je i šumica koju dugo “niko nije dirao”, a realizovano je više projekata uz podršku Ministarstva sporta i omladine. Prvi su u Vojvodini povodom veka od Velikog rata, za sve žrtve Prvog svetskog rata iz sela: Srbe, Mađare, Jevreje i pripadnike drugih nacija. Podigli su u rimokatoličkom groblju zajedničku spomen ploču sa 234 imena, čiji potomci žive u selu, tako da postoji mesto gde svi mogu da ih se sete.

 - Treba samo hteti i zasukati rukave, ali nije lako – priznaje Sabo. - Tim koji je pokrenuo “Mlade za naše selo”, što su sve moji drugari, osipa se tako što jedan odlazi na studije, drugi u inostranstvo, treći zbog posla prešao za Novi Sad… Ali, trudimo se i pridobijamo nove aktiviste i istomišljenike, imamo i planova šta da se radi, samo para nema uvek dovoljno za sve, pa pokušavamo da ih obezebdimo na konkursima…

Angažman u društvenom životu sela je jedan segment, ako ima od čega da se živi. Atila se posle srednje škole odmah sa roditeljima i bratom posvetio poljoprivrendom gazdinstvu. Brat Kristijan (34) je u šest kilometara udaljenom Molu, jer je u međuvremenu je u inženjerskoj struci dobio posao u ađanskom “Termometalu”. Minulu deceniju najviše sa roditeljima, ocem Lajošom (57) i majkom Editom (55), bavio se mlečnim govedarstvom, ali već tri-četiri godine bavi se i turizmom, kao vodič za turiste koji najviše dolaze iz Mađarske, ponekad se lati pera kao žurnalista, ali i izrade turističkih suvenira Bačkog Petrovog Sela, Uvideo je Atila da na selu nije sve u kukuruzu i mleku, nego da se kreativnost može ispoljiti i u drugim oblastima, pa i društvenom angažmanu u mestu gde živi. Upravo smo da sreli u ulozi turističkog vodiča kako partnerima iz rumunske županije Timiš pokazuje znamenitosti našeg dela Banata u okviru IPA programa prekogrnaične saradnje “Rekonfiguracija i metode promocije ruralnog turizma u Banatu” koji Kanjiža ostvaruje sa partnerskom opštibnom Dumbrava iz Rumunije.

- Trudim se da živeti u selu bude kul, da se neguje lokalpatriotizam u selu, koji svi malo imamo, ali nije toliko izražen koliko bi trebalo. Jer, ukoliko imamo jak lokalpatriotizam, onda je teže reći da “nema ništa u selu, ja odoh”. Treba se potruditi da se pusti i učvrtsi korenje u selu, a ne samo stablo i krošnja, koje će prvi vetar lako oboriti. Mi se bavimo grnčarijom, suvenririma sa magnetima, ali i majice sa natpisom “ I love Bačko Petrovo Selo”, koje mladi ponosno nose i kul im je da se prepozna iz kog su sela – objašnjava Sabo.

Od jedne muzare do ozbiljnog gazdinstva 

Porodično gazdinstvo Sabo ima više od 20 krava muzara sa sopstvenim bazenom za rashlađivanje i čuvanje mleka, pa se kako priča Atila, uz svu brigu oko krava, isporučuje mleko ekstra kvaliteta. Počelo se sa Novosadskom mlekarom, a sada se mleko isporučuje Imleku.

- Proizvodnjom kvalitetnijeg mleka postiže se bolja cena, ali zbog promene vlansičke strukture u mlekarama bilo je i teškog perioda koje smo nekako uspeli da prebrodimo, kada se mleko nije otkupljivalo. U mlečnom govedarstvu posla s kravama ima stalno, nema ni nedelje ni praznika, pa ni letovanja, ali tako smo se organizovali da roditelji svake godine skoknu bar jednom na nekoliko dana u Rumuniju, a i ja sa porodicom nađem vremena za predah – napominje Atila Sabo.

Porodica Sabo obrađuje nešto više od 20 hektara sopstvene oranice i nešto zemlje uzima u arendu. Atila priča da mogućnost za dobijanje državne zemlje u zakup po osnovu stočarske proizvodnje  do sada nisu koristili, jer sve nije baš najbolje organizovano. Dobili su zemljište na nepovoljnom mestu, u ataru Bečeja, ne baš po povoljnoj ceni zakupa, pa su odustali.       

Porodici Sabo nije bilo lako da se posveti paorluku, jer Atilin otac Lajoš je radio u bečejskom preduzeću “Remont” kao električar i sa privatizacijom je prekomandovan za vozača kamiona, pa je zbog putovanja na relacijama do Beograda, Kruševca, Kečkemeta i drugih destinacija malo bio kod kuće, a kada je dobio otkaz morao je i u nadnicu. U tom tranzicionom periodu kupljena je prva krava muzara, iako još nisu imali štalu, nego je bila privezana za traktor. Posle je sređena štala, broj krava se postepeno povećavao, nabavljena je I neophodna mehanizacija, a nakon 11 godina u mlečnom govedarstvu sve je nekako u proizvodnom pogledu u okviru gazdinstva došlo na svoje mesto.

Tek će se čuti dečija graja 

- U centru smo sela gde nemamo mesta da se širimo. Poslednje tri godine, moram da priznam, ne radim toliko direktno u paorluku, ali znam da ukoliko na durgim poljima ne bude išlo kako očekujem, znam čega uvek mogu da se latim, da se vratim i radim. Zemlja je takva, ako čovek radi, onda mu ona nešto i daje. Dobro je da se na selu uvek imaš čemu vraćati, pa misim, ako postoji i samo jedna mogućnost, treba ostati na selu. Selo u kome sam odrastao više ne postoji, to moram priznati, da je sada sve mnogo drugačije, drugi su ljudi, nova situacija. Mi smo generacija koja je odrastala u vrerme ratova, ali smo i generacija koja mora nešto da pokrene, da sela više ne propadaju, pa ako i u tome uspemo, biće to velika stvar – smatra Sabo.

Atila je uvideo i svestan je, da bi se zaustavilo odumiranje sela, u njemu se mora rađati, pa se  u 26-oj godini oženio. Međutim, kada se osvrne oko sebe, iz njegovog društva rteko ko je uplivao u bračne vode i ima decu.

-Neko ko radi za malu platu, ne može da razmišlja o zasnivanju porodice, da o gradnji kuće i rešavanju stambenog pitanje i ne govorimo. Zbog toga mladi ostaju kod roditelja i teško se odlučuju da zasnivaju porodicu. Mi smo se presilili u kuću u kojoj je baka živela, na kraju selu, ali se trudimo da imamo sopstvenu baštu i nešto u dvorištu i tu želimo da ostanemo. Interesantno je da su mi baka i deda bili u Nemačkoj, od 70-tih godina prošlog veka pa dok nisu stekli penziju, a mi ne želimo nikud da idemo nego da živimo i radimo u Bačkom Petrovom Selu, u kome će se od svih svađa i galama najviše čuti dečija graja – uveren je Atila Sabo.

Milorad Mitrović

Projekat "Na selu mora da raste mladost" sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Napomena:  „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.

 

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam