ravago

Pod istim krovom tri generacije porodice Đuričin u Sanadu

Pod istim krovom tri generacije porodice Đuričin u Sanadu

Udruženi, otac, sin i unuk sa ostalim članovima familije obaraju rekorde u proizvodnji mleka 

Tri generacije iz dva poljoprivredna gazdinstva familije Đuričin u Sanadu žive pod istim krovom i uprkos neizvesnosti koju nosi bavljenje paorlukom, snalaze se i imaju solidnu egzistenciju u ovom selu čokanske opštine. Simbioza ratarstva i govedarstva decenijama su utemeljeni u familiji, pri čemu je do skoro dominantan bio tov junadi, ali su se nosioci gazdinstava, otac Radovan (50) i sin Milorad (25), od pre tri godine preorijentisali na proizvodnju mleka.

Kod Đuričina teče reka mleka 

Tovili su dugo Đuričini u turnusu 80 d0 100 junadi, uz njih uvek držali još 10 do 15 muznih krava, a onda se 2013. sve okrenulo. Za isporuku je utovljeno 90 grla, a otkupna cena je pala na najnižu granu. Radovan se priseća da za bika od 600 kilograma, nisu mogli da kupe ni dva teleta simentalske rase. Od prodatih bikova kupili su 130 ženskih teladi, da bi se preorijentisali na mlečno govedarstvo, pa je preklane u novembru useljenje u novu farmu bilo sa 80 muzara, u kojoj je instaliran novi mlekovod sa linijskom mužom. Dva gazdinstva, njive i farma pod istim krovom sada daju reku mleka.

Radovan je do pre 11 godina bio uposlen u novokneževačkoj fabrici „Lepenka“, gde je dve decenije bio vozač, uporedo je roditeljima ispomagao na imanju, dok nije batalio posao u firmi i okrenuo se paorluku, kojem je oduvek posvećena cela porodica, supruga Dragica i podmladak. Sin Milorad po izučavanju automehaničarskog zanata ostao je na istom gruntu u Sanadu našao je snajku Aleksandru iz Padeja koja je već rodila dvoje dece.

Ćerka Anđela je ove godine završila srednju školu u Čoki, stasava i mlađi sin Radoman, a i starija ćerka Dragoslava nije daleko jer se udala u komšiluk. Sa diplomom tehničara za zaštitu životne sredine Anđela je ostala kod kuće i pomaže u domaćinstvu, najviše u muži krava, a premišlja šta dalje – vredi li se upustiti u višegodišnje studije?

Mada su pod istim krovom obe porodice imaju svoj kutak, ali otac Radovan i sin Milorad su nosioci svako svog gazdinstva. Zna se šta je čije, a na farmi je na okupu 170 grla krupne stoke od teladi, steonih junica i muznih krava, nešto junadi u tovu, pa i jedan pedigrirani priplodni bik.

- Pod jednim krovom su nam praktično dve farme, sa istim izmuzištem, što je praktičnije i racionalnije, ali svako ima svoj bazen za mleko, pa i pojedinačno od nas nema većih proizvođača mleka u Sanadu – objašnjava Radovan Đuričin. -  Zajedno svakodnevno isporučujemo 1.100 do 1.200 litara mleka Subotičkoj mlekari iz sastava kompanije „Imlek“. Upravo smo potpisali aneks ugovora kojim smo se obavezali za isporuku toliko ili sa povećanjem 10 do 15 posto više mleka svake godine sa fiksnom cenom do 2020. godine, pa videćemo kako će sve to funkcionisati. Faktički za litar mleka nam se garantuje 36 dinara, ali ako bi mi prekinuli saradnju za svaku neipsporučenu litru do kraja ugovornog roka morali bi plaćati penale dva dinara po litri. Ugovor je dugoročan na pet godina, što je sigurnost, ali je cena mleka fiksna u dinarima. Maksimalno može da se ostvari cena od 38 dinara na ekstra kvalitet i veću količinu od bar 2.000 litara dnevno, što malo ko može da postigne. Na cenu koju isplaćuje „Imlek“ po litri dobijamo sedam dinara državne premije, plus 25.000 dinara za svako umatičeno grlo.

Dva gazdinstva familije Đuričin obrađuju oko 250 jutara zemlje, od čaga je iz zakupa 40 haktara državne oranice po pravu prvenstva zbog govedarske farme, a sledovalo bi im bar još toliko. Kompletna ratarska proizvodnja usmerena je za potrebe govedarske farme. Radovan napominje da se za ono što rade članovi obe porodice precizno sve ne računa i ne stavlja na papir, jer veli da ako bi sve računali u svakom trenuktu, kolike su cene ratarskih kultura, komponente koje dodaju u priprermi stočne hrane i sve ostalo, ne bi daleko stigli. Suncokret koji proizvedu menjaju za sačmu, pšenicu za stočno brašno, imaju sopstvenu lucerku i silažu, tako da kupuju samo vitamine, so i premikse, ono što sami ne mogu proizvesti. Kod računice navodi primer da je cena mleka otprilike kao pre četiri godine, a da je nafta sa 50 dinara poskupela na 120.

- Naša poljoprivredna gazdinstva nemaju plan A i plan B, kao neke firme koje se potpomažu iz državne kase. Mi smo jednostavno na naš drugi plan prešli kada smo pre tri godine jeftino prodali utovljene bikove i u objekte uložili preko 50.000 evra, pa sada kako da izađemo iz toga. Lako je izaći, ali uložene pare treba da se vrate, a to može samo radom. Krave nisu kaput, pa da ga samo uzmeš sa čiviluka i zaogrneš kad je hladno, nego treba ih negovati svaki dan od jutra do sutra, čak i kada drugi praznuju. Na kraju godine ipak vidi se da li napredujemo, ako uspemo da ulažemo u kupovinu zemlje, mehanizaciju i pokrivamo tekuću proizvodnju. Sve iz ratarske proizvodnje realizujemo kroz mleko i meso, jer iako nam je mlečno govedartsvo sada na prvom mestu, pošto farmu uglavnom obnavljamo iz našeg zapata, ženska telad služe za priplod i obnavljanje krava muzara, a oko 20 muških treladi godišnje stavljamo u tov – priča Radovan.

Brigu oko farme vodi Radovan potpomognut još nekolicinom radnika, supruga Dragica i ćerka Anđela najviše angažovane na muži krava, dok je sin Milorad više posvećen ratarskoj proizvodnji, tako da svi radno sposobni članovi familije doprinose, jer uvek ima. Muža potraje sat i po do dva ujutro i isto toliko uveče, što mora da se obavi uvek u isto vreme.

Đuričini koriste subvencije koje se daju iz državne kase, ali nisu prevashodno za njih.

- Ne da nisam pristalica subvencija, jer koristili smo ih prilikom ulaganja u farmu i mehanizaciju, nego sam više za to da mi poljoprivrednici za svoje proizvode možemo da dobijemo realnu cenu. Meni tada ne bi trebale nikakve subvencije, recimo onih 25.000 dinara po umatičenoj kravi ako bih dobio realnu cenu za mleko. Realno, cena mleka ne bi smela da bude ispod 40 dinara, plus premija, što je dobar startni osnov, u okolnostima da ne kupujemo koncentrat nego da ga mi proizvodimo u našim gazdinstvima. Mi moramo da proizvedemo stočnu hranu da bi imali računicu i neki interes, da imamo prihoda od kojeg možemo da živimo, ulažemo i razvijamo se. Ako se sve kupuje, nema tu računice, jer ako gledaš na televiziji krava daje 42 litre mleka dnevno, ali krava se kod nas nekad i razbole, bude upale vimena pa je treba lečiti, bude i uginuća, ima i mnogih drugih obaveza koje se iz neke udobne kancelarije ne vide i ne sagledavaju, a sve to utiče na paorsku poslovnu godinu – ukazuje Radovan.

Od malena u paorluku

Milorad je od malena bio u paorluku, pa veli da je razumljivo što je odlučio da nastavi porodičnu paorsku lozu. Doduše, više voli i bavi se ratarskom proizvodnjom, a ocu prepušta poslove u stočartsvu.

- Najvažanije je da nam učinak i rezultati ne zavise od nikoga, a kada je potrebno radimo dok se poslovi ne završe, od jutra do sutra. Sada, kada smo već malo više stvorili, vidim da ima budućnosti u poljoprivredu i na selu. Da smo ostali na manjem posedu kao nekad sa svega 20 do 30 jutara zemlje, od boljeg života ne bi bilo ništa. Opstaju većinom velika gazdinstva, a mislim da su za male slabe šanse za opstanak, njima je najteže. Mi da nemamo krave, ne bismo nikada imalo ovo što sada imamo. Od kada smo se preorijentisali na mlečno govedarstvo krenulo je i više traktora, kombajn i kompletna mehanizacija, objekti, betonirana dvorišta. Da nema krava, toga ne bi bilo, ali veće su nam i obaveze. Malo ko danas i hoće toliko da radi, a nije na odmet potsetiti se poznate izreke koju su pokojni deda Milorad i otac Radovan isticali, da ako si momak uveče i odeš u provod, moraž biti i ujutro kada se kreće na njivu. Ratarstvo kojem sam više okrenut moglo bi i samo na većim posedima, ako bi u setvenoj strukturi pored pšenice, kukuruza i suncokreta bilo još uljane repice, industrijske paprike i drugih profitabilnijih useva, ali uvideo sam da je najbolja kombinacija ratarstva i stočarstva, pogotovo kada se kao u našem slučaju međusobno dva gazdinstva oslanjaju jedno na drugo, dopunjuju i ispomažu, pa je i novčanik jedan – uveren je Milorad Đuričin.

Najmlađi član familije je Miloradov sinčić Radovan, sticajem okolnosti poneo je dedino ime i sa očeve i sa majčine strane, ćerka Anastasija ima dve godine. Milorad se oženio pre četiri godine i sa 25 godina je stasao kao relativno mlad domaćin. Đuričinu su ove jeseni na vreme obavili setvu pšenice, koja se već zeleni. Tom delu posla u ratarenju dali su prioritet, pa predstoji završetak berbe kukuruza, ali su odlučili da upola smanje površine pod hlebnim zrnom i zasejali svega 20 hektara, zbog toga što je otkupna cena pšenice iz letošnje žetve bila mizerna.

- Nema ničeg lošeg u životu na selu, jer tu možda imamo što neki nemaju ni u gradu – kategoričan je Milorad. – Tisa nam je na dohvat ruke, nismo u nekom zabačenom selu. U bližoj okolini su Novi Kneževac, Čoka,  Kanjiža, Senta, ni Subotica, Kikinda i Novi Sad nisu tako daleko, pa kada hoćemo da zadovoljimo neke potrebe koje su nam ovde nedostupne automobilom se do njih relativno brzo stiže.   

Milorad Mitrović      

Foto: M. Mitrović - Radovan i Milorad Đuričin iz Sanada u farmi krava muzara      

Projekat "Na selu mora da raste mladost" sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Napomena:  „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.   

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam