ravago

Varoški život u Kanjiži Dejan Pejak promenio za salašarsku idilu

 Varoški život u Kanjiži Dejan Pejak promenio za salašarsku idilu

Na salašu u blizini Trešnjevca i Velebita - miran život zlata vredan 

Do ženidbe Dejan Pejak je živeo u Kanjiži, ali od kada je zasnovao porodicu izabravši za životnu saputnicu Đenđi Konc opredelili su se za život na salašu, koji administrativno pripada naselju Doline u kanjiškoj opštini, međutim, bliži su naseljima Velebit i Trešnjevac. Kada su se venčali za mladence se već uveliko gradila kuća, odmah uz salaš porodice Konc koja je završena pola godine nakon svatova.

- Živimo izdvojeno od supruginih roditelja, ali iako pre preselenja u salašarsku idilu nisam imao pojma o poljoprivredi, pomažem u gazdinstvu moje supruge koje je narodnski rečeno dobila u miraz. Supruga je domaćica u kući, gde brine o ćerkici Korini, a ja sam da bi se upustio u avanturu, u poslove u poljoprivredi batalio dotadašnji posao, jer sam moju firmu koja se bavila poslovima obezbeđenja stavio u mirovanje – priča Dejan Pejak.

Dejanu je poljoprivreda bila nepoznanica, jer dok se nije preselio na salaš, do tada u traktoru nije sedeo, jer ga paorluk nije zanimao, za razliku od supruge koja birana i za najlepšu traktoristkinju “Traktorijade” u susednom Trešnjevcu. Priznaje Dejan, kada je odlučio da okrene list, da ga nije niko terao da to mora da radi ili da pomaže, i da mu se bavljenje poslovima u poljoprivredi brzo svidelo.

Brzo savladao paorske veštine

- Uvideo sam da mi poslovi u poljoprivredi idu bez stresova i ikakvih drugih problema, ako se izuzmu vremenske prilike – kaže Dejan. - Bavljenje poslovima obezbeđenja kojima sam bio posvećen su u poslednje vreme u trendu, ali pitanje je dokle će to tako biti. Imao sam dosta angažovanih radnika i poslova na čuvanju dosta preduzeća, a kako su isticali ugovori nisam ih produžavao, niti tražio nove poslove, tako da preduzeće miruje, jer sam se posle ženidbe postepeno povlačio iz doskorašnjeg posla i uključivao u poljoprivredu. Nikada se više ne bih vratio da živim u Kanjiži ili nekom drugom gradu, jer ako se zaželimo gradskog ambijenta automobilom su nam Senta, Kanjiža ili Subotica na 15-20 minuta vožnje, a i veći gradovi nisu daleko.

Taj način života je za Dejana bio nešto novo, pošto je odrastao u Kanjiži koja nije velegrad, ali objašnjava da ipak jeste varošica u kojoj se drugačije živi nego na salašu.

- Uvideo sam da život na salašu, zbog mira i tišine više odgovara nego “ludnica” u velikom gradu, u kome se jurca od jutra do mraka i uglavnom malo zarađuje, mada ni u poljoprivrede nema velike zarade, ali se radi drugačijim tempom i kada vremenski uslovi dozvoljavaju. Veoma sam želeo da se maksimalno prilagodim, pomažem u poslovima i naučim što više o onome što ništa nisam znao. Hvala bogu, tast Đula Konc je imao puno strpljenja. Nije nešto pričljiv čovek, međutim, meni je kazivao čitave “balade”, ulivao mi novo znanje i od svih ratarskih kultura kojim se bavimo. Čini mi se da sam sada sve savladao da mogu da vodim gazdinstvo. Tast Đula i moja supruga Đenđi su nosioci dva odvojena gazdinstva, ali sve radimo zajedno, zajedničkim snagama, jer kada istovremeno sa dva traktora izađemo na njivu složno možemo mnogo više da uradimo. Za osnovne poslove ne angažujemo radnike, nego jedino ako ima većih sezonskih poslova – pojašnjava Dejan.

Jagma za salašima

Oba gazdinstva orijentisana su na ratarstvo na stotinka hektara, gde su zastupljeni kukuruz, pšenica, zastupljen je i sirak metlaš, a idućeg proleća će sejati i suncokret.  

- Prisutna tendencija u okolnim selima i salašima pokazuje da se mladi više nego ranije vraćaju na salaše. Ako je slučajno neki salaš na prodaju, u roku od nekoliko dana nađe kupca. Ja mislim da je to nekako postalo i trend, međutim, ukoliko razmišljaju o bavljenju poljoprivredom, ukoliko nemaju bar par jutara zemlje od dedovine ili očevine I makar neku minimalnu, bar najosnovniju mehanizaciju, skoro da je nemoguće i jako teško krenuti od nul. Danas u poljoprivredi nisu vremena kao što su nekad bila. Nakon pet godina skromnog iskustva, za solidan život potrebno je da gazdinstvo raspolaže bar sa tridesetak hektara zemlje u sopstvenom vlasništvu – smatra Pejak.    

I za Ginisa spreman

Dejanu Pejaku je bavljenje kjokušin ful kontakt karateom i klasičnim plesom preraslo u način života, a od kada sa porodicom živi na salašu tokom zime drži plesne škole u obližnjim selima Oromu, Trešnjevcu i Totovom Selu. U poslednje tri godine nije stizao da održava redovne treninge, zbog novih uslova za rad, ali od marta ponovo namerava da oživi rad kluba u Malim Pijacama. Dejan je uveren da ima dovoljno vremena, da uz bavljenje poljoprivredom ostane posvećen plesu i karate.

Osam puta je Dejan bio prvak države u tehnici lomljenja, zasebnoj discipline u borilačkim veštinama, pogotovo u karateu. Pretežno se ta veština prikazuje na pokaznim vežbama, ali ako je reč o takmičenju, nije sve u broju crepova ili nekog drugog materijala koji se može polomiti, nego i tehnici, čime se lomi, da li rukom, glavom ili negom.

- Pre šest godina sam imao nameru i spremao se da oborim  Ginisov rekord u lomljenju crepova, koji i sada drži moj dobar drugar Nar Vlaret iz Norveške. Za taj podvig sam bio izvršio i probu da hiljadu crepova polomim za manje od minut i 54 sekunde, što sam i uspeo za minut i 40 sekundi, ali do toga nije došlo zbog problema u organizaciji, tako da mi je ostala neostvarena želja da se upišem u Ginisovu knjigu rekorda – žali za propuštenom prilikom Pejak.

Milorad Mitrović

Projekat "Na selu mora da raste mladost" sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Napomena:  „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”. 

Poslednja izmena
Pročitano 9301 puta
Vojvodina Agrar
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Poljoprivreda info