ravago

Zagovornici povratka selu uvek gube bitku sa gradskim betonom

Zagovornici povratka selu uvek gube bitku sa gradskim betonom

Teško je zameniti udobnost života u toplim stanovima sa selom na kojem po ceo dan ima posla 

Iako se možda i ne može nazvati “večitom”, jer se tek poslednjih par decenija poprilično razmatra na svim nivoima i iz svih mogućih uglova, dilema da li je bolje živeti na selu ili u gradu po svojoj prisutnosti trenutno je blizu svog vrhunca i rame je uz rame sa podelama poput Mesi – Ronaldo, “Epl” - “Samsung”, “Lav” - “Jelen” ili Tramp - Hilari koja je srećom po sve nas, nedavno i barem na neko vreme okončana.

Međutim, naručivanje piva u kafani traje do par sekundi, donošenje odluke koja će nam multikorporacija staviti omčicu oko vrata i zatim prepustiti lokalnim mobilnim operaterima da je pritežu kroz kojekakve pakete može da potraje i koji dan, Mesi i Ronaldo će za koju godinu završiti svoje karijere, američki rijaliti izbori će valjda izgubiti i ono malo preostalog smisla, a nadamo se i publike, ali ćemo sigurno sve više i temeljnije razmišljati o argumentima za i protiv sela odnosno grada.

Pucketanje vatre, blagi miris drva koja gore u kaljevoj peći, šolja čaja ili čaša vina, mačka koja prede na svom jastuku, veze belog luka i ljutih papričica koje vise okačene o ekser, kazan za pečenje rakije... slike su koje će svaki gradski stanovnik zamisliti kada mu se pomene život na selu. Takve slike zaista postoje i ljudi zaista žive u takvom “kadru” jer život van grada ume da bude daleko jednostavniji, ali idilična atmosfera ne čeka sama po sebi i predstavlja samo momenat predaha. Istovremeno takva vizija života na selu zapravo ima svoje kontraindikacije jer se vatrica, mačkica, veze luka i ispijanje vina ili čaja postavljaju ispred onoga što život na selu čini zaista vrednim. To su, kao što kaže mantra koja se ponavlja otkad smo i počeli racionalno i kritički da razmišljamo, takozvane male stvari i jednostavnost svih životnih relacija.

Na primer, ako se ne pripremi dovoljno drva za zimu - ništa od onog pucketanja vatre, ako se mački ne posveti dovoljno pažnje - ode kod komšije, ako se bašta nije održavala - ništa od luka i papričica, ako se ne obere i osuši nana - ništa od čaja... Međutim, kada se sve to uspešno obavi, idlični mozaik je ponovo sklopljen, a pravo zadovoljstvo seoskog života leži u stalnom ispunjavanju takvih “zadataka”. U ovo doba se recimo priprema sitnež za potpalu, prazne se česme u dvorištu, motaju creva za zalivanje da ne smrznu, unose se muškatle i ostale osetljive biljke, sakupljaju gomile lišća svaki dan, čiste se oluci, zagrću stabla i žbunje, pronalaze tokom leta zagubljene lopate za sneg... Sve ovakve aktivnosti traže napor i volju, ali zbog jednostavnog i direktnog uticaja na život kroz vidljivi rezultat, istovremeno ispunjavaju većinu onih koji su svojom voljom ili igrom slučaja završili u nekom selu i koji sada više ni ne mogu da zamisle drugačiji, odnosno komplikovaniji život. 

Krajem 2005. godine UN su objavile podatak da su u tom trenutku gradovi širom sveta konačno pobedili sela i da od tog momenta preko polovine svetske populacije živi u gradovima. Mi u Srbiji smo već tada imali oko 57 odsto stanovništva u gradovima (Evropa oko 75), a prema nekim nepotpunim podacima, danas je taj procenat preko 60 i konstantno raste. Spisak razloga za stalno uvećavanje gradskog stanovništva je podugačak, ali se na kraju sve svodi na borbu za puku egzistenciju iza koje nam ostaju opustela sela. Urbani stil života očigledno je jači od svih argumenata koje protiv njega dižu zagovornici “povratka selu”.

Jer kad neko ne mora da razmišlja otkud toplota u radijatorima, ko je očistio oko zgrade i sačuvao i orezao stabla, a pri tom su i sve bitne lokacije na deset minuta hoda, i kada se spremanje za zimu svodi na brisanje klizaljki ili najdalje postavljanje onih sunđerastih lepljivih traka kojima se sprečava “da vuče ispod vrata ili duva od prozora”, teško je očekivati da će se toga odreći, uhvatiti sekire i navaliti na deset metara drva koja ga “čekaju” u dvorištu još od avgusta...

Međutim, i gradska populacija brani svoju životnu filozofiju solidnim argumentima. Blato, neočišćeni putevi, proređeni javni prevoz, stalne obaveze po dvorištu, insekti i životinjice nešto su što neće prihvatiti i kao što ljudi sa sela jedva čekaju da napuste grad koji su posetili i vrate se svom seoskom miru, tako i mnogi stanovnici velikih gradova tvrde da im u selima nedostaje gradska buka i da jedva čekaju da se vrate u svoje kvartove. Vole ljudi zaista iskreno svoj beton i gužvu i neće da ga se odreknu ni zbog kakve seoske idile u Kovilju ili Ledincima... Oni svoju jednostavnost života posmatraju kroz plaćene račune za informatiku koji im pružaju osnovne uslove, a ispunjenje i put ka sreći pronalaze u onome što gradovi nude i to im, sudeći po konstatnom rastu i širenju gradova, bar naizgled i uspeva.

Dve trećine Srbije živi u gradovima

Krajem 2005. godine Ujedinjene Nacije su objavile podatak da su u tom trenutku gradovi širom sveta konačno pobedili sela i da od tog momenta preko polovine svetske populacije živi u gradovima. Mi u Srbiji smo već tada imali oko 57 odsto stanovništva u gradovima (Evropa oko 75), a prema nekim nepotpunim podacima, danas je taj procenat preko 60 i konstantno raste.

(Dnevnik)

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam
Razvojni fond Vojvodine