ravago

Život u Idvoru od bostana i belog luka

Život u Idvoru od bostana i belog luka

U Idvoru je prema kazivanju Jovana Lukina, iz njegove genaracije na selu ostala petina, dok su ostali otišli nsjviše u gradove: Pančevo, Beograd, Zrenjanin... 

Jovan Lukin iz Idvora, sa diplomom saobraćajnog tehničara, batalio je radno mesto i postao najveći proizvođač lubenica u ovom delu Banata. Jovan je ljubav prema bostanu nasledio od oca Milenka koji se bostanom bavi više od dve i po decenije, pa je od malena išao u prodaju po okolnim mestima.

Bostan i beli luk su glavni usevi poljoprivrednog gazdinstva, koji obezeđuju egzistenciju za porodicu. Jovanu u poslu pomaže supruga Maja, stariji sinčić Dalibor iako u trećem razredu osnovne zna da se lati volana i pomera traktor, kada se u prikolicu utovaraju lubenice, a mlađi Miloš pohađa zabavište.

Svojevremeno, je Jovanov otac Milenko krenuo sa uzgajanjem bostana na jednom jutru, tržište mu je bilo u Kovačici i Crepaji, a kako je mušterija bivalo sve više, postepeno su površine povećavane na dva-tri jutara.

Bez navodnjavanja nema uspeha

Kada je Jovan uvideo da se isplati gajenje lubenica i odlučio da se u potpunosti posveti poljoprivredi, proizvodnja se razmahnula tako da je ove godine pod lubenicama i dinjama imao oko 15 jutara, odnosno oko devet hektara. Bostanu se zasebno posvetio i njegov brat Branko, tako da je kada se sve sabere, familija Lukin u Idvoru prednjači u proizvodnji ovog useva.

Pored bostana Jovan se bavi i proizvodnjom belog luka, pod kojim je minule sezone imao četiri lanca, a ove jeseni je na vreme zasnovao proizvodnju na pet lanaca. Gazdinstvo Jovana Lukina obrađuje oko 100 jutara, ili preko 60 hektara, pri čemu su od povratrskih kultura zatsupljeni bostan i beli luk, dok je ostalo uglavnom pod pšenicom i kukuruzom i drugim klasičnim ratarskim kulturama.

Jovan objašnjava da za proizvodnju povrća ima uslova za navodnjavanje, bez kojeg nema sigurnosti za postizanje dobrih prinosa u proizvodnji. On ukazuje da proizvodnja bostana bez sistema za navodnjavanje i na manjim površinama nije baš odviše isplativa. Ranije su Lukini sejali i kukuruz šećerac, ali nisu mogli da stignu na sve strane, pa su od šećerca odustali.

- U poljoprivredi danas nije lako, ima dosta da se radi, ali u paorluku bez velikog truda nema zarade. Da ostanem u poljoprivredi privukla me mogućnost veće zarade, mada sam po završetku škole u početku radio kod privatnika, međutim, uvideo sam da od primanja u poslu koji sam radio nema perspektive, pa sam sa ocem iz godine u godinu povećavao površine pod lubenicama. Neki proizvođači koji imaju tržište, povećavaju površine pod bostanom, a neki smanjuju ili čak odutaju od proizvodnje. Manji proizvođači zarade imaju jedino ako bostan sami prodaji na malo. Sve je individualno, kako ko radi i pristupa poslu i kako se snalaze sa plasmanom – kaže Lukin.

Bostan iz proizvodnje porodice Lukin na tradicionalnoj „Bostanijadi“ koja se priređuje u Idvoru, uvek je među najslađima ili najslađi. Potvrdilo se i da je domaći beli luk daleko kvalitetniji od uvoznog iz Kine. Zbog toga povrće koje gazdinstvo Lukin proizvede ima kupce na veliko, jer da nema kvaliteta teško da porodica toliko lubenica i belog luka mogla prodati razmeravanjem na malo.

Od klasičnog ratarenja slaba vajda

Ovako, bostan ima kupce na tržištu Beograda, Zrenjanina, Pančevu, Kovačici i Crepaji, a beli luk većinom ide za Beograd i Novi Sad.    

- Ovogodišnja sezona u proizvodnji bostana bila je prosečna. Najbolju cenu obično postižu rane lubenice, a ove godine solidnu su cenu imale lubenice koje dospevaju u sredini sezone, slabo su prošle bostandžije koje su sejali kasnije sorte jer su podstizali cenu od svega osam dinara za kilogram, što je proizvodnja sa gubitkom. Međutim, prilike na tržištu bostana su različite od sezone do sezone, pa su prošle i pretprošle godine kasnije sorte dostizale cenu od 25 dinara. Slično je to kao i sa drugim kulturama, brat Branko je ove sezone jedva uspeo da proda crni luk, a mnogim proizvođačima je ostao na njivama jer je cena bila 10 dinara, jer ga je bilo dosta zasejanog i tako obilan rod nikome ne treba. Za beli luk smo postigli dobru cenu od 300 dinara za kilogram na veliko. Kod crnog i belog luka nikada se ne zna, jer ima godina kada se isplati, ali bilo je sezona kada završe na đubrištu – saznajemo od Lukina.    

Jovan i supruga Maja zajedno rade u domaćinstvu, podižu dvoje dece. Oni kažu da se na selu može skućiti i unapređivati domaćinstvo, ako za početak u startu ima čime početi, sa nešto obradive zemlje i mehanizacije.

- Za mlade na selu je značajno ako imaju od čega da krenu. Život na sleu od poljoprivrede nije loš, ali nije ni odviše sjajno i bajno. Samo od klasičnih ratarskih kultura nema neke velike zarade, posebno ukoliko domaćinstvo nema dovoljno svoje zemlje nego se mora uzimati u arendu, koja iznosi 300 evra po jutru. Jeste da nam je pšenica ove godine dobro rodila četiri do četiri i po tone po jutru, ali cena je bila mizerna, tako da ništa nismo zaradili. Zbog toga se i bavimo povrtarstvom, jer donosi bolju zaradu, mora se uložiti više truda, ali kod nas ništa nije sigurno – kaže Lukin.

U Idvoru je prema kazivanju Jovana Lukina, iz njegove genaracije na selu ostala petina, dok su ostali otišli nsjviše u gradove: Pančevo, Beograd, Zrenjanin... Nisu se baš usrećili svi koji su se otisnuli u gradove, jer i tamo „ne cvetaju ruže“ i nema sigurnog radnog mesta i plate, pa se neki i vraćaju ili životare između sela i grada.

Oranice u ataru Idvora najviše obrađuje dvadesetak većih gazdinstava, po stotinu jutara i više, a manja staračka poljoprivredna gazdinstva koja nemaju mehanizaicju uglavnom svoju zemlju daju u zakup, jer im je izvesnije da po jutru dobiju sigurnu arendu, nego da u obradi zavise od drugih i budu u neizvesnosti.    

Obnoviti infrastrukturu

Osnovna komunalna infrastruktura u Idvoru je još ranije koliko toliko izgrađena, ali bi je prema mišljenju Lukina trebalo obnavljati. U lošijem stanju su putevi pravljeni pre desetak godina, nego oni izgrađeni mnogo ranije. Potrebno je bezbediti i zdravu pijaću vodu. Idvor je kao rodno mesto čuvenog naučnika svetskog glasa Mihajla Pupina privlačan za turiste, posebno za školske ekskurzije. Godišnje Zavičajni kompleks „Mihajlo Idvorski Pupin“ pohodi i do 10.000 ljudi.        

Milorad Mitrović 

Projekat "Na selu mora da raste mladost" sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Napomena:  „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”. 

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Razvojni fond Vojvodine