ravago

Farmeri zadrugari u Danskoj su vlasnici primarne proizvodnje i prerade

Farmeri zadrugari u Danskoj su vlasnici primarne proizvodnje i prerade

Sami zadrugari uspostavili su sistem oštre kontrole i strogih kazni za članove koji ne poštuju pravila i zahvaljujući tome imaju izuzetan tretman u izvozu i postižu odlične cene.

Zemljoradničke zadruge u Srbiji pojavile su se u isto vreme kada i u Danskoj. Prva zadruga u Vojvodini osnovana je u Bačkom Petrovcu 1846, a u centralnoj Srbiji u selu Vranovo 1894. godine. U Danskoj je zadrugarstvo započelo u trgovini, ali je 1882. godine osnovana prva poljoprivredna zadruga za proizvodnju mleka. Od tada se mnogo stvari promenilo pa je u Srbiji zadrugarstvo praktično zamrlo, dok se u Danskoj skoro cela poljoprivredna i prehrambena industrija, jedna od najjačih u svetu, zasniva na kooperativama.

Ove godine u Srbiji je započet državni program ponovnog osnivanja i revitalizacije zadruga kojih trenutno prema podacima Zadružnog saveza Srbije, ima 1.568 sa oko 31.000 članova, a prema najavama država će pomoći zadruge sa 25 miliona evra u naredne tri godine.

Na studijskom putovanju u organizaciji Evropske delegacije u Srbiji novinar Danasa imao je priliku da vidi kako funkcionišu zadruge u Danskoj gde se između 90 i 95 odsto prehrambenih proizvoda proizvodi na farmama zadrugara i prerađuje u fabrikama koje takođe pripadaju zadrugama.

Neke od najvećih svetskih kompanija u ovom sektoru kao što su mlekarska kompanija "Arla foods", "Danish Crown" koja se bavi proizvodnjom mesa i "DLG foodstuff" su u stvari zadruge.

Jednakost prvi postulat zadruge

Tri najvažnija postulata zadrugarstva u Danskoj su: jedan član - jedan glas, bez obzira na veličinu farme, što je inkorporirano i u naš zakon o zadrugama. Drugi stub je da svi članovi zadruge dobijaju istu količinu novca po jedinici predate robe, takođe bez obzira na količinu robe i treći je da su svi članovi jednako odgovorni za dugove zadruge, proporcionalno tome koliko robe isporučuju.

Kako objašnjava Anders Sogard, konsultant u danskom Savetu za poljoprivredu i hranu koji objedinjuje skoro sve farmere u Danskoj, farmeri imaju garantovan otkup svega što proizvedu. S druge strane imaju i obavezu da prodaju robu zadrugama tako da i oni mogu da planiraju svoju proizvodnju.

U Danskoj su aktivne 42 male kooperative u koje je udruženo više od 36.000 farmi. Inače ovaj broj se smanjuje kako se farme ukrupnjuju. Tako je 1992. godine bilo 75.000 farmi, a 1964. čak 175.000 farmi u Danskoj. Sve ove farmerske zadruge su zajedno članovi Saveta za poljoprivredu i hranu. Međutim, to je tek polovina sistema zadrugarstva. Drugu polovinu ovog saveta čini prehrambena industrija, mlekare, klanice, proizvođači stočne hrane. Na prvi pogled deluje da ovde teško dolazi do dogovora jer se radi o konfliktnim interesima. Farmeri žele što više cene za svoje proizvode, dok prerađivači žele da plate što manje. Međutim, i same prerađivačke kompanije su zadruge i njihovi vlasnici su isti ti farmeri koji proizvode sirovine, tako da cena i nije posebno bitna. Sav profit koji zadruge ostvare vraćaju se farmerima. Prema rečima Sogarda, u proseku ovaj profit koji se vraća farmerima iznosi oko devet odsto, a pre toga farmeri imaju i zaradu od prodaje svoje robe zadruzi.

Ceo prehrambeni sektor Danske na ovaj način počinje i završava se sa malim farmerima.

Ali ti farmeri moraju da proizvode hranu koja ispunjava najviše standarde, bez antibiotika, sa najmanjim mogućim tragovima lekova u mesu ili mleku, bez zagađivanja životne sredine i bez uznemiravanja okoline. Svaki aspekt proizvodnje je omeđen strogim propisima koje kontroliše država, odnosno razne inspekcije. Na primer, ukoliko se u predatom mleku nađu tragovi antibiotika, farmer koji je predao takvo mleko kažnjava se novčanom kaznom jednakom njegovoj četvorodnevnoj proizvodnji uz zabranu da predaje mleko u naredna četiri dana. Kako ističe Sogard, sami farmeri traže tako oštre kontrole jer hrana iz Danske zahvaljujući tome ima izuzetan tretman u izvozu i postiže odlične cene.

Manje se razbolevaju prasići nego deca

Upravo je zdravo meso sa minimumom lekova zaštitni znak farme Kaja Munka koja se nalazi u selu Fakse nekih sedamdesetak kilometara južno od Kopenhagena. Ne skrivajući ponos Munk ističe da je mesečno svega tri od 400 prasića na njegovoj farmi lečeno, dok je recimo 10 do 15 odsto dece bolesno i pod lekovima. Dok u Danskoj u svinjetini ima nula antibiotika, na primer u SAD je to 100 odsto. Danski propisi su takvi da farma može dobiti lekova za svinje samo za nedelju dana, a jednom nedeljno dolazi veterinar koji pregleda svinje i kontroliše potrošnju lekova. Nakon 1992. godine kada je njegovu farmu pogodila opaka bolest Munk više nije kupio nijednu svinju spolja. Kada on predaje svoje tovljenike, odvozi ih sopstvenim prevozom do tačke gde ih preuzima klaničar. U njegove barake sa svinjama i prasadima se ulazi u specijalnom odelu i čizmama, a ruke se peru pre ulaska. Njegova farma se čak našla i u članku Njujork tajmsa 2015. godine. Kaj je ne samo jedan 12 odsto danskih proizvođača svinja koje su bez ikakve bolesti, već i član odbora zadruga Danish crown i DLG. On takođe ističe važnost postulata da jedan farmer ima samo jedan glas i da svi dobijaju istu cenu.

"Radimo i nasumične kontrole računa farmera da se uverimo da su svi dobili istu cenu za svoju robu, kako mali farmeri ne bi bili prevareni. Zadruge i farmeri su važni u danskom društvu, a poljoprivreda je vrlo osetljivo pitanje", govori Munk provodeći nas kroz svoje objekte.

Trava za Stamford bridž

Njegova farma ima 400 krmača i preko 13.000 prasića rase jorkšir i landras dok su veprovi rase durok. Za njih sam proizvodi hranu na oko 180 hektara zemlje gde na konvencionalni način gaji žitarice i uljanu repicu. Višak prodaje DLG-u, a od njih kupuje soju i drugu hranu. Sve ovo rade tri zaposlena, mada kako kaže Kaj trebalo bi pet, ali mu se ne isplati da zaposli još ljudi. Zato radi i po 17 sati dnevno. Doduše, pomaže i to što je uglavnom sve automatizovano, od mešanja hrane i same ishrane svinja, do sve potrebne mehanizacije za obradu zemlje. Iako je pre svega proizvođač svinja, Kaj je poznat u engleskom fudbalu. Naime on na svojoj farmi proizvodi seme za travu koja je posejana na engleskim stadionima, a najpoznatiji njegov klijent je Stamford bridž na kom igra londonski Čelsi.

"Imamo još klijenata i prilagođavamo vrstu trave njihovim potrebama", kaže Kaj.

Na njegovoj farmi nema mnogo otpada. Slama sa njiva se balira i njome se greje cela farma. Vazduh iz svinjaca se prerađuje i prečišćava kako miris ne bi smetao komšijama. Đubrivo koje proizvode svinje se skladišti u velikim betonskim bazenima gde prolazi različite faze pre nego što se na proleće nađe na njivama. Ovo je sve strogo kontrolisano kako ni miris stajnjaka ne bi smetao komšijama. Tako je u obavezi da đubrivo u bazenu prekrije posebnim šljunkom koji pliva na površini kako ne bi smrdelo, a s proleća kad krene da ga izvozi na njivu preko Fejsbuka obaveštava komšije da neće baš mirisati. Državne inspekcije su rigorozne pa su mu tako prošle godine otkrili da ima 20 kilograma stajnjaka više od kvote koja je iznosila 120.000 kilograma. Dobio je samo opomenu. Međutim, za veće prekršaje kazne su drakonske i ne mogu se izbeći. Ako neka od inspekcija utvrdi prekršaj kazna je 25.000 kruna (oko 3.300 evra) i pet odsto prihoda od subvencija od EU. Kaj inače od EU dobija 700.000 kruna (oko 94.000 evra) godišnje. Ako se nađe drugi prekršaj novčana kazna je 75.000 kruna plus 25 odsto subvencija.

Stroge kazne

"Ako sam recimo imao dve kazne i dođe inspekcija i vidi da je svinji polomljena noga i da nije tretirana kako treba kazna dostiže 75 odsto prihoda od subvencija", objašnjava Kaj jedan od važnih razloga zašto farmerima nije do izigravanja propisa. Na pitanje da li bi farma mogla da opstane bez subvencija Munk odgovara da bi, ali samo ako ni druge zemlje u EU ne bi dobijale subvencije.

Svinje sa Munkove farme završavaju u 151 zemlji. Izvoz svinjskog mesa čini skoro 20 odsto ukupnog izvoza poljoprivrednih proizvoda Danske, a oko 90 odsto, od oko 28 miliona svinja koje proizvede oko 5.000 farmera, odlazi u izvoz. Ukupan izvoz poljoprivrede i hrane je 21 milijarda evra što je četvrtina ukupnog izvoza ove zemlje. Zahvaljujući strogim zdravstvenim standardima čak i meso koje je u Danskoj druga kategorija, objašnjava Munk, dobro prolazi na najvećem svetskom tržištu, Kini, jer znaju da je bezbedno, dok je kod njih bilo dosta afera sa proizvodnjom svinjetine. Godišnje u Kinu se izveze danske svinjetine za više od milijardu evra.

(Danas)

eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam