ravago

Srbija ima tartufe, ali ne i zaradu od njih

Srbija ima tartufe, ali ne i zaradu od njih

Ove skupocene gljive se kod nas vade i prodaju ilegalno.

Ne­ko­li­ko be­lih tar­tu­fa ukup­ne te­ži­ne od oko 850 gra­ma pro­da­to je pro­šle ne­de­lje za 75.000 evra na tra­di­ci­o­nal­noj auk­cij­skoj pro­da­ji u Al­bi, na se­ve­ru Ita­li­je. Tar­tu­fe je pu­tem sa­te­lit­ske ve­ze ku­pio pred­u­zet­nik iz Hong­kon­ga.

Grad Al­ba u ita­li­jan­skoj po­kra­ji­ni Pi­je­mont sva­ke go­di­ne or­ga­ni­zu­je sa­jam be­lih tartu­fa to­kom ko­jeg se odr­ža­va i re­dov­na auk­cij­ska pro­da­ja. Be­li tar­tu­fi, me­đu najo­se­tlji­vi­jim i naj­sku­pljim pro­iz­vo­di­ma na sve­tu, be­ru se u po­je­di­nim pod­ruč­ji­ma Ita­li­je od ok­to­bra do de­cem­bra. Onih be­lih tar­tu­fa ko­ji ne mo­gu bi­ti uz­ga­ja­ni, već ra­stu u šu­ma­ma, u Ita­li­ji ima sve ma­nje pro­te­klih go­di­na, zbog, ka­ko tvr­de nji­ho­vi struč­nja­ci, kli­mat­skih pro­me­na.

Dok u Ita­li­ji zna­ju ko­li­ko ima­ju i za­što im se ko­li­či­ne tar­tu­fa sma­nju­ju, u Sr­bi­ji se o to­me sa­mo na­ga­đa. Na­ga­đa se i o to­me ko­li­ko bi ki­lo­gram tar­tu­fa, bi­lo cr­nih, bi­lo be­lih, ko­štao na tr­ži­štu, jer je svi­ma ja­sno da je auk­cij­ska ce­na ne­ko­li­ko pu­ta ve­ća od one na pi­ja­ca­ma. Ta­ko na ita­li­jan­skim pi­ja­ca­ma ki­lo­gram ove ret­ke de­li­ka­te­sne pe­čur­ke ko­šta oko 6.000 evra, dok je dru­gim evrop­skim dr­ža­va­ma ko­je ih ima­ju ona ne­ko­li­ko pu­ta ma­nja.

Dok­tor Mi­ro­ljub Mi­len­ko­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni bi­o­log  In­sti­tu­ta za bi­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja “ Si­ni­ša Stan­ko­vić” iz Be­o­gra­da, ko­ji pre­ko dve i po de­ce­ni­je pro­u­ča­va tar­tu­fe i ko­ji je kao struč­njak uče­stvo­vao u po­di­za­nju pet­na­e­stak plan­ta­ža tar­tu­fa, ob­ja­šnja­va za “Dnev­nik” da je pro­seč­na ce­na tar­tu­fa oko 1.000 evra, dok ove go­di­ne, zbog su­še, ona mo­že do­sti­ći i 2.500 evra po ki­lo­gra­mu.

Me­đu­tim, kako ka­že , pri­ča o to­me da Sr­bi­ja ima “cr­no” i “be­lo” zla­to ko­je ne ko­ri­sti na pra­vi na­čin i da bi od to­ga mo­gla da zgr­ne si­lan no­vac, ni­je ni jed­no­stav­na ni­ti ta­ko la­ko ostva­ri­va sa sa­da­šnjim pro­pi­si­ma.  Ne­spor­no je, tvr­di Mi­len­ko­vić, da je  uz­goj tar­tu­fa, sku­po­ce­ne i ret­ke pe­čur­ke, u Sr­bi­ji mo­guć ali su ret­ke nje­go­ve plan­ta­že. Pri tom se one dr­že u taj­no­sti jer već da­ju plo­do­ve i ka­da bi pojedinci sazna­li gde se one na­la­ze “na­gr­nu­li“ bi da ih se do­če­pa­ju… Ka­ko nam je re­kao, jed­na od tih plan­ta­ža tar­tu­fa po­sto­ji u bli­zi­ni Pan­če­va i već da­je plo­do­ve, ko­ji se pro­da­ju na tr­ži­šti­ma gde ima po­tra­žnje.

“Sa­svim bi dru­ga­či­ja pri­ča bi­la da dr­ža­va or­ga­ni­zu­je ot­kup tar­tu­fa i da po­sto­je, kao u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, ot­kup­ne sta­ni­ce u ko­je tar­tu­fa­ri do­no­se plo­do­ve ko­je su na­šli. On­da bi se zna­la i ce­na i ko­li­či­na ot­ku­plje­nih tar­tu­fa, pa ne bi bi­lo ni­ka­kve “ile­ga­le” ni­ti pre­va­re. Me­đu­tim, kod nas je za­bra­nje­no va­đe­nje tar­tu­fa, osim u na­uč­ne svhre iako se već go­di­na­ma zna da ih ima u hra­sto­vim šu­ma­ma”, ob­ja­šnja­va dok­tor Mi­len­ko­vić.

Kao ne­ko ko se 25 go­di­na ba­vio pro­u­ča­va­njem tar­tu­fa, Mi­len­ko­vić is­ti­če da je na pro­sto­ru Sr­bi­je pro­na­đe­no oko 70 vr­sta i pod­vr­sta ove pe­čur­ke, pri če­mu ni­su sve je­sti­ve, ali sva­ka­ko pred­sta­vlja­ju ve­li­ko bo­gat­stvo.

Dok­tor Mi­ro­ljub Mi­len­ko­vić ka­že da u Sr­bi­ji po­sto­ji pot­pu­na za­bra­na sa­ku­plja­nja tar­tu­fa na či­ta­voj nje­noj te­ri­to­ri­ji.  “Dr­ža­va je iz­da­va­la pod za­kup šu­me pri­vat­ni­ku i on ima pra­vo da an­ga­žu­je tar­tu­fa­re i da oni sa­ku­plja­ju plo­do­ve, ko­je ka­sni­je pro­da­ju. Oni su , da­kle na ne­ki na­čin pri­vi­le­go­va­ni da sku­plja­ju tar­tu­fe, dok osta­li to ne mo­gu da či­ne. Je­ste da  mno­gi či­ne ile­gal­no, ali ima i onih ko­ji zbog to­ga bi­va­ju uhap­še­ni jer ra­de ne­što što je za­bra­nje­no, dok mno­gi osta­ju neo­t­kri­ve­ni iako je jav­na taj­na da po­sto­je tra­ga­či za tar­tu­fa­ma ko­ji ih pro­da­ju pu­tem dru­štve­nih mre­ža. Dr­ža­va je za­šti­ti­la šu­me, a šu­me se­če ko sti­že i na taj na­čin uni­šta­va hrast ko­ji je pri­rod­no sta­ni­šte tar­tu­fa. Sve se, da­kle, vr­ti u krug ne­bri­ge i ne­ma­ra, a mo­glo bi­ti bi­ti sa­svim dru­ga­či­je”, za­klju­ču­je Mi­len­ko­vić.

“La­ič­ka je po­de­la na cr­ni i be­li tar­tuf, jer ima vi­še vr­sta i to struč­nja­ci do­bro zna­ju. Pr­ve sad­ni­ce smo tr­ži­štu po­nu­di­li 2001. go­di­ne i od ta­da je u Sr­bi­ji na­sta­lo 15-20 plan­ta­ža tar­tu­fa i tre­nut­no 10 ra­di ali ne že­le da se zna gde su one , jer u ovoj ze­mlji se kra­du i pro­iz­vo­di mno­go ni­že vred­no­sti. Da­kle, na tih 10 plan­ta­ža je us­pe­lo uz­ga­ja­nje tar­tu­fa što je sa­svim si­gur­no do­kaz da one mo­gu ov­de uspe­va­ti i van pri­rod­nog sta­ni­šta i da to je­ste do­bar bi­znis. Naj­ko­mer­ci­jal­ni­ja i naj­po­žlje­ni­ja vr­sta je be­li tar­tuf i nje­ga ima ma­li broj ze­ma­lja sve­ta.

Ima ga Ita­li­ja, Istra u Hr­vat­skoj, ma­le ko­li­či­ne mo­gu se na­ći u Švaj­car­skoj i Ma­đar­skoj , ot­kri­va­ju se u po­sled­nje vre­me i u Ru­mu­ni­ji. Sr­bi­ja ima pri­rod­no sta­ni­šte ove dra­go­ce­ne pe­čur­ke.

U pro­te­klih dve i po de­ce­ni­je is­tra­žio sam i utvr­dio da, pod uslo­vom da po­sto­je šu­me,  be­log tar­tu­fa ima oko Sa­ve, sa obe stra­ne – Od Hr­vat­ske i Re­pu­bli­ke Srp­ske na ova­mo, pre­ko Do­njeg Sre­ma i Ma­čve, za­tim Po­du­na­vlje i Šu­ma­di­ja – oko 100 ki­lo­me­ta­ra ju­žno od Be­o­gra­da. To je ne­ki op­šti pro­stor ko­ji ni­je ma­li jer je pro­stor­no ve­ći ne­go Istra. Ne ka­žem da mi mo­že­mo da is­po­ru­či­mo ve­će ko­li­či­ne be­log tar­tu­fa ne­go Istra, već sa­mo da ga ima­mo u pri­rod­nom“, ka­že Mi­len­ko­vić.

Na­kon što su kra­jem pro­šle go­di­ne me­di­ji ob­ja­vi­li da je u Spe­ci­jal­nom re­zer­va­tu pri­ro­de “ Za­sa­vi­ca” iz­va­đe­no 300 gra­ma be­log i 700 gra­ma cr­nog tar­tu­fa, po­čeo je pra­vi “stam­pe­do” ra­zno­ra­znih lju­di ko­ji bi da ga se do­če­pa­ju, ka­že za “Dnev­nik” Slo­bo­dan Si­mić, uprv­nik “Za­sa­vi­ce” .

“Ne mo­že­mo da ži­vi­mo od ra­znih “ti­po­va” ko­ji tra­že tar­tu­fe. U okvi­ru Spe­ci­jal­nog re­zer­va­ta po­sto­je ču­va­ri i ne­ma ko­pa­nja i tra­ga­nja za tar­tu­fa­ma, ali ih ima u pri­vat­nim šu­ma­ma oko nas. Tar­tu­fe ko­je smo pro­šle go­di­ne pro­na­šli, osim u na­uč­ne svr­he, osta­vi­li smo za spe­ci­ja­li­te­te ko­je ina­če pro­da­je­mo. Ta­ko por­ci­ja  na­šeg ču­ve­nog gu­la­ša od man­gu­li­ce ko­šta 750 di­na­ra, a go­sti ko­ji ga že­le sa tar­tu­fa­ma pla­ća­ju 1.500 di­na­ra. Pra­vi­mo i na­šu ra­ki­ju od tar­tu­fa, pa 2,5 dl ko­šta 2.500 di­na­ra. Ove go­di­ne su tra­že­ni tar­tu­fi, sa­mo ma­le ko­li­či­ne, za na­uč­ne svr­he “, ka­že Si­mić.

Ipak, na­gla­ša­va naš sa­go­vor­nik, srp­ski be­li tar­tuf ne za­o­sta­je po kva­li­te­tu i  mi­ri­su za istar­skim i ita­li­jan­skim, jer ne bi do­la­zi­li stra­ni kup­ci u Sr­bi­ju da je dru­ga­či­je...

“Da­kle, ima­mo pri­rod­na sta­ni­šta tar­tu­fa, i be­log i cr­nog, ali je pod­ruč­je gde su ona pot­pu­no ne­u­re­đe­no i tu vla­da pra­va “haj­du­či­ja”. Po­ku­šao sam  da uka­žem da to pod­ruč­je tre­ba da se ure­di u bi­lo ko­joj obla­sti ka­ko ne bi po­sto­ja­li lju­di ko­ji ha­ra­ju hra­sto­vim šu­ma­ma, vo­da­ju pse i ubi­ra­ju tar­tu­fe bez do­zvo­le, zna­nja, odo­bre­nja, nad­zo­ra dr­ža­ve. Svi­ma je sa­mo u gla­vi da se što pre do­če­pa­ju tar­tu­fa i da ga pro­da­ju, pro­pi­si i re­gu­li­sa­nje ove obla­sti za­pra­vo ni­kog ne za­ni­ma”,ob­ja­šnja­va Mi­len­ko­vić.

Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, te­ško je pro­ce­ni­ti ko­li­ko ima tar­tu­fa­ra, pa se po­mi­nje da ih ima iz­me­đu 500 i 1.000, a ima i onih ko­ji tvr­de da ih ima i 5.000, jer se če­sto ču­je da se tra­ži obu­ka pa­sa za na­la­že­nje tar­tu­fa.

​​​​​​​Na pro­sto­ru Sr­bi­je pro­na­đe­no oko 70 vr­sta i pod­vr­sta tar­tu­fa, pri če­mu ni­su sve je­sti­ve, ali sva­ka­ko pred­sta­vlja­ju ve­li­ko bo­gat­stvo. Pr­ve “sad­ni­ce” ovih pe­ču­ra­ka su se na na­šem tr­ži­štu po­ja­vi­le 2001. go­di­ne i od ta­da je u Sr­bi­ji na­sta­lo 15-20 plan­ta­ža tar­tu­fa od ko­jih još uvek ra­di de­se­tak na ko­ji­ma je us­pe­lo uz­ga­ja­nje te je do­ka­za­no da one mo­gu ov­de uspe­va­ti i van pri­rod­nog sta­ni­šta.

“Ja­ko se oma­so­vi­lo, a to na te­re­nu zna­či da u šu­ma­ma tra­ga­či za tar­tu­fa­ma, ko­ji za­la­ze i u dr­žav­ne i u pri­vat­ne šu­me, ima­ju su­ko­be sa “lo­kal­nim” mom­ci­ma, da im se bu­še gu­me na ko­li­ma, tru­ju psi i do­la­zi do tu­ča. Pre ne­ko­li­ko da­na je je­dan Obre­nov­ča­nin ko­ji je ušao na pod­ruč­je se­la Ku­pi­no­va do­bio ba­ti­ne jer je tra­žio tar­tu­fe u dr­žav­nim šu­ma­ma. Do­ga­đa se i da do­ma­ći psi ubi­ju ob­u­če­ne pse za tra­že­nje tar­tu­fa... Da­kle, ima pro­ble­ma, jer ne­ma onih ko­ji bi sve to mo­ra­li da re­gu­li­šu i da on­da sva­ko ra­di svoj po­sao, a to je dr­ža­va”, na­vo­di Mi­len­ko­vić.

Tre­ba is­ta­ći, na­gla­ša­va Mi­len­ko­vić, da uko­li­ko čo­vek ne iz­va­di u šu­ma­ma, iz­va­di­će ga ne­ka ži­vo­ti­nja i za­to ne tre­ba da po­sto­ji za­bra­na da se va­di tar­tuf. Svi­nje su sva­što­je­di i one su za­in­te­re­so­va­ne za tar­tu­fe do ko­jih do­la­ze u šu­mi. La­ko ih na­nju­še i on­da ko­pa­ju sve dok ih ne na­đu i po­je­du. To tra­je mi­lion go­di­na i ne­ma pro­ble­ma - uka­zu­je naš sa­go­vor­nik, pa se ta­ko svi­nje u na­šim šu­ma­ma hra­ne kao ne­ki bo­ga­ti lju­di sve­ta ko­ji su sprem­ni da da­ju sil­ne pa­re za ne­ko­li­ko gra­ma tar­tu­fa…

Lju­bin­ka Ma­le­še­vić

Izvor:Dnevnik

 

 

 

eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Razvojni fond Vojvodine