ravago

I opanci mogu biti remek delo

I opanci mogu biti remek delo

Krajem 19. veka, na predlog Saniteskog saveza Srbije, naloženo da se neuštavljeni opanci izbace iz upotrebe.

Narodna nošnja Srba je veoma lepa i raznolika. Odevni predmeti koji je čine, bilo da su namenjeni ženama ili muškarcima, sastoje se od različitih detalja i ukrasa. Izgled narodne nošnje zavisi iz kog kraja Srbije potiče, ali i od uticaja drugih kultura u neposrednoj blizini. Sastavni deo narodnog odevanja čini specifična obuća ili opanci, koji su lepo usklađeni sa ukupnim izgledom nošnje. Izrada opanaka bila je u prošlosti veoma važna delatnost u Srbiji, a opančari su imali svoje zanatske radnje u gotovo svakom većem mestu.

Opanci su veoma stara vrsta obuće, koja se nosila još u periodu pre nove ere. U srednjem veku Sloveni su nosili opanke pletene od like i kože, zvane „lapti“, koje su sami pravili. Kasnije su na "lapte" od like, stavljali male drvene daščice, da bi duže trajale. Od 15. i 16. veka, pa sve do danas, za izradu opanaka koristila se teleća, goveđa ili svinjska koža. Ta koža je uglavnom bila neuštavljena, što je uticalo na pojavu različitih gljivičnih oboljenja u Srbiji, koja su često prerastala u pandemiju. Zato je krajem 19. veka, na predlog Saniteskog saveza Srbije, naloženo da se neuštavljeni opanci izbace iz upotrebe.

To je bio jedan od glavnih razloga što su opanci počeli da se izrađuju od kože koja se štavila u prirodnom rastvoru vode i specijalnih vrsta šišarki. Ceo proces pripreme kože i izrada opanaka odvijala se u opančarskim zanatskim radionicama, koje su bile popularne sve do polovine 20. veka.

U zbirci Etnografskog muzeja čuva se nekoliko vrsta opanaka koji su se pravili od drugih materijala, a veoma neobični modeli su od kovanih tankih metalnih ploča koje su dekorisane. Opanci su pravljeni i od jednog komada drveta, a od tridesetih godina prošlog veka počela je upotreba opanaka od gume.

Današnji oblik kožnih opanaka formiran je početkom 20. veka. Pravili su se pomoću kalupa, koji su se razlikovali samo po broju, odnosno da li su muški, ženski ili dečiji opanci. Zanimljivo je da se nisu razlikovali desni i levi opanak, već je rađen samo jedan oblik u broju od 19 do 47.

Za izradu opanaka potrebna je velika količina kože, posebno za gornji deo, koji je sastavljen od sitnih kaišića. To je ujedno najlepši i najdekorativniji detalj na srpskim opancima, koji je potpuno autohton. Ukras na opancima radio se ranije od pseće kože, koja je veoma mekana i pogodna za izradu detalja u vidu tankih kaišića. Danas se za to koristi koža od koze. Upravo se na izradi tog ukrasa na opancima ogledala umešnost majstora, a da bi se to postiglo bile se potrebne godine učenja i rada. Nekada su opanci na gornjem delu imali 12 do 18 kukica, kroz koje su se provlačili tanki kaiševi. Opančari koji danas izrađuju opanke smatraju takvu vrstu opanaka pravim remek-delom.

Izgled opanaka zavisio je iz kog kraja Srbije potiču. Najpoznatiji su "šabački" i "šumadijski" opanci sa vrhom, koji može imati različit oblik i veličinu. Izgled vrha, kljuna ili šiljkana, kako se naziva u različitim delovima Srbije, bio je tako karakterističan, da se već na prvi pogled moglo znati da li su opanci pravljeni u Užicu, Kraljevu, Šapcu, Negotinu ili Nišu. Kljun na opancima iz Užica imao je oblik frule, Šumadinci su voleli opanke sa malo spljoštenim kljunom, dok je ukras na opancima u južnoj Srbiji bio savijeniji i u špic.

Kljun može da se formira i “na licu mesta”, kaže opančar Zlatko Radojković iz Smedereva, jedan od retkih u Srbiji, koji se izrađuje opanke na tradicionalan način. Dovoljno je da se vrh opanka drži jedan minuta potopljn u vodi, dok koža ne omekša, da bi se potom oblikovao kljun po želji mušterije, objasnio je opančar Zlatko.

Opanci su se razlikovali i po tome da li su namenjeni svakodnevnom obuvanju, ili su nošeni u posebnim svečanim prilikama. Svakodnevni opanci bili su jednostavni i bez naročitih ukrasa. Zvali su se još i "đonovski" opanci, zbog debelog sloja kože kojim se pojačavao donji deo, da bi se sprečilo kvašenje nogu i brzo propadanje obuće. Đonovski opanci su zbog toga bili teški i do jedan kilogram, što nije bilo nimalo lako za nošenje.

S druge strane, opanci od fine kože, bogato i lepo ukrašeni, obuvali su se u svečanim prilikama i tada je njihov izgled, zajedno zajedno sa ukrasom na vunenim čarapama imao pravo prestižno obeležje.

(Glas Srbije)

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam