ravago

Seoska arhitektura i turizam

Seoska arhitektura i turizam

Stare seoske kuće, svojstvene samo ovom podneblju, tu u Panonskoj niziji i nigde više u bližem okruženju, nestaju, gube se u procesu urbanizacije.

Antropogene vrednosti predstavljaju jedan od najznačajnijih motiva turističkih kretanja. Obuhvataju proizvode materijalnog i duhovnog stvaralašta pojedinih naroda: kulturno-istorijski spomenici, aktivne kulturne ustanove, etnografsko bogatstvo, tradicionalne narodne svečanosti, kulinarstvo…

Etnografsko bogatstvo umnogome doprinosi kvalitetu antropogenih vrednosti, jer predstavlja dostignuća narodnog stvaralašta, kod svakog naroda jedinstvena i drugačija od ostalih, što doprinosi njihovoj autentičnosti, a samim tim i većoj turističkoj atraktivnosti. Pri susretu sa etnografskim vrednostima pojedinih naroda ili pojedinih oblasti, turistička klijentela se upoznaje sa materijalnom i duhovnom kulturom lokalnog stanovništva, čime obogaćuje svoju opštu kulturu i obrazovanje i postaje otvorenija prema drugim narodima i njihovim osobenostima.

Vojvođanska sela imaju niz autentičnih vrednosti koja se mogu pretvoriti u turističke vrednosti i privući turiste, koji bi dolazili u njih. Vojvođanska arhitektura ima niz svojih specifičnosti po kojima se lako prepoznaje i predstavljaju posebnost u odnosu na neke druge krajeve. Očuvanost tradicionalnog izgleda seoske kuće, arhitekture sela i čitave seoske regije, veoma su važni faktori atraktivnosti turističke ponude za boravak na selu.

Na žalost, seoska arhitektura nije dovoljno afirmisana kako u kulturnoj, tako i u turističkoj prezentaciji. Stare seoske kuće, dakle svojstvene samo ovom podneblju, tu u Panonskoj niziji i nigde više u bližem okruženju, nestaju, gube se u procesu urbanizacije. Postupak zaštite folklornog materijalnog nasleđa se pokazao neefikasnim. Dokaz je nekolicina porušenih objekata, koji su još uvek pod zaštitom. Dobra volja nadležnih institucija i svesnih ljudi ipak nije dovoljna, da bi se postupak zaštite seoskih kuća učinio efikasnim. Problem je u nedostatku novčanih sredstava, koja bi potkrepljivala proces zaštite. Ta novčana sredstva bi se mogla obezbediti, pre svega odvajanjem od državnih fondova kao jedino mogućih za finansiranje uređenja i prezentacije, a zatim uključenjem zainteresovanih izvora finansiranja koji vide svoju šansu ulažući u ovaj segment turizma (Stojanović, 2000).

Turističko aktiviranje bi prvo podrazumevalo adekvatno planiranje razvoja turizma, a potom i donošenje određene strategije razvoja turizma. Potrebno je nalaženje optimalnog načina za adekvatnu zaštitu i turističku prezentaciju seoskih kuća u Vojvodini, kako bi se sačuvala autentičnost ovih objekata, bez intervencija u izgledu i opremanju, i na najbolji mogući način posetioci upoznali sa materijalnom i duhovnom kulturom naroda koji naseljavaju ovu ravnicu. Sve zajedno čine bogato graditeljsko nasleđe, vredno očuvanja i svakako turističke prezentacije.

Samostalne kuće mogu biti predmet turističke prezentacije. Dobar primer je seoska kuća u Bačkoj Topoli iz 1843. godine, kao tipična trodelna, panonska kuća. Enterijer je uređen tradicionalnim mađarskim pokućstvom, a u okućnici se nalaze razni ekonomski objekti. Ovaj objekat je sa svojim enterijerom i okućnicom od velikog značaja za proučavanje kulturne baštine Vojvodine, jer prikazuje izgled i opremljenost seoske kuće Mađara u Vojvodini. Nažalost, i pored toga što je uređena, kuća još uvek nije dobro iskorišćena u turizmu i kulturi. Nema razloga da se slično ne urede i kuće ostalih naroda u Vojvodini: Bunjevaca, Slovaka, Srba, Šokaca, Rumuna, Rusina i drugih (Stojanović, 2000).

Očuvanost tradicionalnog izgleda seoske kuće, arhitekture sela i čitave seoske regije, veoma su važni faktori atraktivnosti turističke ponude za boravak na selu.

U nekim seoskim kućama, koje su pod zaštitom države, postoji mogućnost stanovanja. U tim kućama stanuju vlasnici ili stanari po nekom drugom osnovu. Njima je zabranjena bilo kakva izmena u arhitektonskom smislu i u opremanju enterijera i uređenja okućnice. Njihov život bi trebao da bude takav da dočara nekadašnji način života ljudi koji su nastanjivali ove objekte. Te porodice bi mogle, pored ostalog zanimanja kojim se bave i u domaćinstvu i oko njega, da uvedu i jedan novi vid izvora prihoda, a to je turizam. U svom dvorištu bi mogli rekonstruisati još nekoliko objekata ili da se osposobe gostinske sobe. Te prostorije bi služile za iznajmljivanje gostima koji su zainteresovani za nekadašnji način života, odnosno turistima.

Do sada je urađen samo prvi korak, kuće su stavljene pod zaštitu države. Na taj način su zaštićene od uništenja i rušenja. Međutim, postoji niz intervencija na ovim kulturnim dobrima u cilju njihove obnove i poboljšanja, boljeg korišćenja, jednom rečju približavanja ljudima. Osnovne tehnike i postupci koji treba da se izvedu na ovim dobrima radi njihove zaštite su :

konzervacija – zaustavljanje toka propadanja kuća u stanju u kojem su se one našle u momentu kada je doneta odluka o njihovoj zaštiti

restauracija – obnova pojedinih njihovih delova, stavljanje u stanje kakvi su nekada bili, a kod kojih je vremenom vršena izmena

rekonstrukcija – njihovo postepeno obnavljanje, čak i izgradnja novih kuća na nivou kakve su nekada bile

revitalizacija – oživljavanje – specifičan i vrlo savremen način zaštite kuće kao spomenika kulture koji se direktno odražava na bolje korišćenje, izgled, a sastoji se u osmišljavanju čitavog niza aktivnosti (muzejskih postavki, povremenih izložbi, scenskih predstava i drugih kulturnih događaja), koja imaju za cilj prikazivanje života u vreme kada je kuća bila sazidana i služila za stanovanje tadašnjeg stanovništva

izmeštanje kuća sa prvobitne lokacije – ovaj vid je naročito bitan kod etno-parkova da bi se na jednom mestu našlo više objekata iz različitih perioda ljudskog življenja (Tomka,1998)

Seoske kuće 18. i 19. veka kao kulturnu vrednost treba staviti pod zaštitu, obnoviti ih i tako produžiti njihovo postojanje. Na ovom prostoru trebalo bi organizovati muzeje i etno-parkove u cilju očuvanja narodnog graditeljstva, uz dogradnju objekata sa autentičnim pokućstvom.

Elemenat osobenosti daje poseban turistički značaj svim ovim objektima bilo u seoskom turizmu ili nekom drugom obliku kulturnog turizma putem koga bi turisti upoznavali tradiciju vojvođanskog sela. Turistički proizvod folkornog graditeljstva bi na taj način predstavljao jedan segment ukupnog turističkog proizvoda Vojvodine. Narodno graditeljstvo se uspešno može promovisati i u sklopu nekih drugih turističkih programa, kao što su: kulturne manifestacije, izložbe starih zanata, tradicionalnog pokućstva, narodne nošnje, nacionalne kuhinje i sl.

Dr Kristina Košić

Izvodi iz monografije „Ruralni turizam Vojvodine“, 2012.

Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu

Poslednja izmena
Pročitano 988 puta
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam