ravago

Vojvođanski salaši - biser ravnice

Vojvođanski salaši - biser ravnice

Istorija vojvođanskih salaša duga je više od 300 godina, iako ima i onih koji tvrde da ovakva gazdinstva postoje mnogo duže – čak od II veka

Kod starih salašara postoji izreka koja kaže da ’’ono što je raj na nebu, to je salaš na zemlji’’. Iako vojvođanski salaši već godinama odumiru, ovo je apsolutna i večna istina. A da je tako, dokazaćemo u ovom tekstu.

Istorija vojvođanskih salaša duga je više od 300 godina, iako ima i onih koji tvrde da ovakva gazdinstva postoje mnogo duže – čak od II veka. Sama reč ’’salaš’’ je tursko-mađarskog porekla i znači ’’zaštićeno mesto’’, ’’azil’’. Salaši su oduvek podizani samo s jednom namerom: da se bude bliže zemlji, jer samo od zemlje se tada i živelo. Bila su to gazdinstva sa kućom - obavezno zidanom ’’na lakat’’ (arhitektonsko rešenje za odbranu od košave), kao i pratećim objektima poput gostinske kuće, kuće za poslugu i nadničare, a bili su tu i ambari, štale, svinjci, kokošinjci, pušnice za meso i slično. Sve ovo bilo je opasano stablima jasena i bagrema, ali i različitog voća, zbog čega salaši i danas izdaleka izgledaju kao usamljeni žbunići sred panonske ravnice.

Ovde su se rađale, živele i umirale čitave generacije jedne porodice. Među njima je bilo i onih koji su znali samo za Boga, zemlju i nebo i koji skoro nikada nisu napuštali svoj salaš. A ako ćemo iskreno, i nije baš bilo potrebe. Ovde se proizvodilo sve što je bilo potrebno za život – od hleba do sapuna, a kupovali su se samo so, šećer i petrolej. Salašari su najčešće imali po dvoje, troje ili više dece, jer što je više dece bilo, bilo je i više radne snage. Glava porodice je uvek i bez izuzetka bio otac. Njega su slušali bez pogovora, on je raspoređivao poslove i donosio sve značajne odluke. Siromašni salašari posedovali su oko 15 jutara zemlje, a oni bogatiji i po nekoliko stotina. Radni dan je počinjao od prvih petlova i trajao je do mraka.

Tokom Drugog svetskog rata, veliki broj salaša je uništen, a vlasnici su masovno odlazili da žive u sela. Kako je vreme više prolazilo, tako je većina ovih nekadašnjih panonskih hacijendi sve više propadala i padala u zaborav. Propadanje je značajno ubrzala tzv. potrošačka ekonomija koja je sve više davala primat industrijskoj proizvodnji. Ipak, salaši su nastavili da žive, istina samo u tamburaškim pesmama i na slikama umetnika. Možda baš zbog toga, onaj tanani osećaj koji zovemo sećanje na vremena u kojima se mnogo mirnije živelo, probudio se i oživeo vojvođanske salaše. Ne onako kao pola veka unazad, ali vojvođanski salašari su se probudili, očistili i uredili svoje kuće i dvorišta, ponovo uštirkali posteljinu i firange i izašli na tržište. Ovoga puta kao moderne oaze mira i tišine koje su sačuvale vekovnu tradiciju vojvođanskog gostoprimstva. Ponovo u borbi za opstanak, kao ugostiteljski objekti, salaši danas dočaravaju duh prošlih vremena. Jedna stvar se ipak nije promenila. Svaki vojvođanski salašar je dobar domaćin koji ima mere u svemu, osim u situaciji u kojoj želi da vas ugosti i nahrani.

Autor: mr Mirjana Maksimović

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam