ravago

Zaboravljeni divovi iz ravnice

Zaboravljeni divovi iz ravnice

Možete li da zamislite da su nekada u Vojvodini postojale čak 282 vetrenjače? U Čurugu ih je bilo čak sedam u isto vreme

Sa vetrenjačama, usamljenim i urušenim krilatim divovima koji nemo čuvaju ravnicu, nestalo je čitavo jedno poglavlje vojvođanske istorije. Nekad su se izdizale iz panonskog pejzaža poput svetionika, hvatale su vetrove, dobro upoznale sve njihove ćudi i pošteno služile svojim gospodarima, ali od nemara društva nisu uspele da se spasu

Dok plovite beskrajnim panonskim morem, kojim se umesto nekadašnje vode talasaju žito i suncokreti, tu i tamo ćete naići na usamljeno drvo ili salaš, tek da malo začine sliku ravnog krajolika. A možda ćete, ako budete pažljivije posmatrali, negde u daljini ugledati i neku ruševnu kamenu kupu sa nakrivljenim šeširom, koja kao da će svakog časa potonuti u tu zlatnu vodu što je okružuje. Šta bi to moglo da bude, zapitaćete se ako ne poznajete istoriju ovog kraja… U svoje vreme su to bile prave lepotice, koje su se dostojanstveno šepurile nad nepreglednim poljima. Ali, krila su im odavno odsečena… Odneli ih vetrovi. I ljudi, koji su se očigledno posvađali s tim svedocima prohujalih dana, kao Servantesov Don Kihot koji je u njima video divove. Mnogi ne znaju da je, ne tako davno, gotovo cela Vojvodina bila ukrašena vetrenjačama, kao na primer Holandija, La Manča ili Mikonos. Bile su neodvojiv deo panonskog pejzaža u kojem su se smenjivale zelene i zlatne nijanse. Bile su simboli ovdašnjeg načina života, identiteta i nasleđa.

Vetrenjače panonskih bogova

U vreme kada su vredne ruke paora, panonskih bogova iz međunaslova, počele da pletu mrežu kanala stvarajući najveću žitnicu u ovom delu Evrope, širom Banata i Bačke posejale su i spomenike svom trudu i životu u harmoniji s prirodom.

Pre više od dva veka... Možete li da zamislite da su nekada u Vojvodini postojale čak 282 vetrenjače? Tako bar kažu podaci pedantnih austrougarskih statističara. Ili će možda impozantnije zvučati ako navedemo da se od 475 vetrenjača, koliko ih je polovinom 19. stoleća bilo na prostoru cele Ugarske, trećina nalazila u Vojvodini? Neverovatno… I, još neverovatnije – danas ih kod nas ima samo jedanaest. Jedva preživljavaju i u prilično su lošem stanju, iako su naši preci brinuli o njima kao o članovima porodice, svesni da im obezbeđuju opstanak. Neke su vraćene vlasnicima, a neke su postale spomenici kulture. Međutim, zapuštene su i uglavnom zaključane, a ako baš insistirate da vidite šta sve kriju među svojim zidovima, možete da odškrinete vrata na sopstvenu odgovornost. I tako one stoje usamljene i zaboravljene pored puteva i usred njiva, čekajući neka bolja vremena. I neke bolje ljude.

Pošto su ravničarskim predelima, s obzirom na karakter reljefa, nedostajale brze reke, žito se nekad mlelo u vetrenjačama. U Vojvodini su počele da niču polovinom 17. veka, mada sačuvani dokumenti svedoče da je prvi objekat ove vrste, po uzoru na holandski mlin sa kružnim osnovama, podigao vlastelin Agošton Kiš 1794. godine na svom posedu u Elemiru. Tragajući za lekom protiv teške bolesti, obreo se u niskoj zemlji gde je, shvativši njihov značaj za poljoprivredu, poželeo da takvu sagradi i usred banatske ravnice. Narednih šest meseci uvezeni holandski zidari su vredno radili i početkom jeseni završili posao. Kiš nije ni slutio da je otvorio jedno važno poglavlje u istoriji Vojvodine, koja je tako, pored suvih mlinova – suvača, dobila i nove, neobične džinovske mehanizme za mlevenje. Nažalost, Kišova vetrenjača postoji još samo na izbledelim fotografijama.

Od tog doba su imućniji meštani u skoro svakom selu u Bačkoj i Banatu podizali bar po jednu vetrenjaču. U Čurugu ih je bilo čak sedam u isto vreme. Jedina koja je sačuvana, a i radila je do sedamdesetih godina prošlog veka, nalazi se na severozapadnoj ivici sela, prema Bačkom Gradištu, i u vlasništvu je porodice Stojšin. Milan Stojšin je imao šestoricu sinova i svakom je izgradio po jednu. Uz visoki kupasti mlin na vetar najčešće su građeni pomoćni objekti – mlinareva kuća, bunar sa đermom, štale za konje i magarce koji su transportovali žitarice. Kažu da je za vreme dobrog vetra prosečna vetrenjača umela da usitni i do 700 kilograma zrna za 24 sata. Divovi vojvođanske ravnice stajali su na obodima naselja na najuzvišenijim mestima, čuvajući atare i hraneći čitave porodice. Jedino u popisima u Sremu nema preživelih vetrenjača, jer je konfiguracija terena drugačija i vetrovi su slabiji, pa se kultura građenja ovih objekata nije toliko razvila.

Prvi ozbiljan udarac postojanju vetrenjača zadali su parni mlinovi, koji su ubzali i pojeftinili proizvodnju, a doprineli su i kvalitetu samlevenog žita. Potom su stigli mlinovi koje je pokretala električna energija. Za konačni nokaut krivi su nacionalizacija, konfiskacija i slični procesi koji su se proširili ravnicom posle Drugog svetskog rata. Kada su ušle u sastav zemljoradničkih zadruga, mnoge vetrenjače su brzo bile uništene. Bilo je i slučajeva da su ih razbaštinjeni vlasnici, koji su bili toliko vezani za svoje mlinove, sami rušili. I tako se, malo-pomalo, ali temeljno, i iz našeg sećanja spirao sloj po sloj istorije, piše Nenad Živković. Od njih je ostalo nekoliko starih dama, koje bi imale svašta da kažu, ali više nemaju čime da pričaju. Poput zaraslih i uništenih vojvođanskih dvoraca, koji s vremena na vreme izrone iz prašine i žbunja da nam ukažu na našu kolektivnu (ne)svest.

Svet koji nestaje

A kako su izgledale dok su nesmetano lovile vetrove? Bоšnjаkоvа vеtrеnjаčа pоdignutа је 1891. gоdinе nа pеrifеriјi sеlа Melenci, krај putа zа Kikindu, nekih dvadesetak kilometara od Zrenjanina. Vidite je na glavnoj slici. Zidаnа је u kоmbinаciјi оpеkе i čеrpićа u оbliku zаrublјеnе kupе na kojoj je krov od šindre.

Krоz njega је prоlаzilа mаsivnа оsоvinа sа krilimа zа hvаtаnjе vеtrа, kојi је uјеdnо biо i pоgоn zа pоkrеtаnjе mеhаnizmа. Krilа sаdа nеdоstајu, а drvеni motor је prilično оštеćеn. Unutrаšnji prоstоr је pоdеlјеn nа prizеmlје, dvа sprаtа i pоtkrоvlје, i pоvеzаn је stеpеništеm. Na tavanu i gоrnjеm sprаtu nаlаzilа sе kоnstrukciја, dоk su nа prvоm sprаtu bila tri pаrа kаmеnа zа mlеvеnjе. U prizеmlјu је bilо istо tоlikо sаndukа u kоје је kroz оluke dоspеvаlо brаšnо. Vrlо је sličnа vеtrеnjаčаmа u Čurugu i Bеlоm Blаtu. Iаkо је kоmplеtnо оbnоvlјеnа 1971. gоdinе, nаkоn višе оd tri decenije prеtrpеla је znаtnа оštеćеnjа. Pоstојаlа је оpаsnоst оd tоtаlnоg rušеnjа, tе sе ukаzаlа pоtrеbа zа hitnim kоnzеrvаtоrskim rаdоvimа i rеstаurаciјom оštеćеnih dеlоvа. Zаvоd zа zаštitu spоmеnikа kulturе Zrеnjаnina izrаdiо је projekat sаnаciје, a rаdоvi su izvоđеni tоkоm 2007. gоdinе. Prvom fаzom оbuhvаćеna je sаnаciјa tеmеlја i zidоvа, dok je tokom druge renovirana krоvna kоnstrukciјa i pоstаvlјen je nоvi pоkrivаč, čimе је sprеčеnо dalje urušаvаnjе оvоg rеtkоg primеrа nаrоdnоg grаditеlјstvа. Ipak, njen motor je zauvek utihnuo. Odavno je samleo poslednju turu žita.

Vetrenjače u Kikindi javljaju se tek u drugoj polovini 19. veka. Bilo ih je svega dve. Uostalom, varoš je već imala svoje suvače, čuvene kikindske mlinove. Prva Zubanova vetrenjača bila je smeštena na jugu grada, između železničke pruge i Vašarišta, a druga na severu između bare kod Mokrinskog groblja i Barande. Zubanova više ne postoji. Pančevo je imalo tri vetrenjače koje su se nalazile na mestu Evangelističkog groblja. Dve su bile u Dolovu, od kojih je jedna funkcionisala do sedamdesetih godina prošlog veka. Živela je do smrti svog vlasnika, a onda se i ona srušila.

Šajkaš je svojevremeno imao dve vetrenjače. Jedna se nalazila na severnom rubu naselja, kod današnjeg dvorca Todorovića. Bila je u vlasništvu šajkaških Švaba. Srušena je posle Drugog svetskog rata, a od nje je ostao samo deo patosa. Druga je stajala na jugoistočnom rubu sela, kod groblja. Šajkašani su je zvali Itebejčeva vetrenjača, po vlasniku Todoru i njegovom sinu Stevanu Itebejcu. Ona je bila mnogo starija, pa je, prema tome, i duže radila.

Nažalost, od nje nema više ni traga, ali je zato ostala požutela slika i neobična priča. Igrom slučaja, sačuvan je čak i nacrt po kome bi mogla da se obnovi u izvornom obliku. Prva vetrenjača, preteča Itebejčeve, sagrađena je oko 1820. godine. Mlela je sve do prve poplave reke Tise, kad joj je voda podlokala temelje, pa je pala. Krajem 19. veka Toša Itebejac se doselio u Šajkaš. Kupio je zemljište sa ostacima vetrenjače i našao dobre majstore koji su mu sagradili novu. Imala je dva para kamenja. Radna širina kamena bila je 120 centimetara. Mlela je žito, kukuruz, ječam, zob i grašak. Jedan par kamenja mogao je da za sat vremena samelje 150 kilograma pšenice, 200 kilograma kukuruza, 150-200 kilograma ječma ili 150 kilograma zobi. Vlasnicima vetrenjača država je naplaćivala porez prema ceni hrane. A u njima su se, kao u svakom mlinu, ispredale svakojake priče. Bilo je mnogo zgoda i nezgoda. Jednom prilikom se Stevan Itebejac popeo na krilo vetrenjače da postavi platno pred početak rada. Iznenada je dunuo vetar i okrenuo ga zajedno s krilom za 360 stepeni. Na sreću, bilo je tu još ljudi koji su uspeli da zaustave krila, pa je Stevan sišao nepovređen. Posle tog događaja u šali su ga često zapitkivali: Jesi li odozgo video Sremske Karlovce? Dolaskom struje i sve većom upotrebom motornih mlinova zamirao je rad vetrenjača, pa su tako one postepeno nestajale sa slike vojvođanske idile. Itebejčeva je radila do 1955. godine, ali je do danas ostala samo u krhkim sećanjima najstarijih meštana.

Don Kihoti iz Čuruga

Nema dečaka koji je potekao iz Čuruga, a da se makar jednom nije igrao Don Kihota boreći se sa vetrenjačama i zalećući se na njihova krila. Danas je, nažalost, ostala samo jedna – Rođina. Nalazi se na izlasku iz sela. Ista vetrenjača izgrađena je u Mađarskoj još 1834. godine. Kupio ju je jedan Čuružan, a zanimljivo je da su je celu bez cigala preneli iz Mađarske na splavu. Naime, sadašnja Stara Tisa tada je uveliko bila plovna i rečni saobraćaj je bio skoro jedina vrsta saobraćaja. Vetrenjača je podignuta uz samu reku. No, pošto se naselje brzo širilo, morali su da je premeste na drugu lokaciju, a od 1912. godine stoji na sadašnjem mestu. Osnovni objekat izgrađen je od opeke, u obliku zaobljene kupe. Debljina zida do prvog tavana je 3,5 cigle. Idući naviše, zid postaje sve tanji. Krila su napravljena od čamovine, sva četiri učvršćena su na bagremovom krstaku i okretala su se na debeloj drvenoj osovini – vretenu. Unutar same vetrenjače, uz pomoć drvenih zupčanika, obrtanje se prenosilo na vertikalnu osovinu. Pri dnu, gde se nalazi glavni mehanizam za mlevenje, postavljen je veliki zupčanik, brzo kolo, a nešto više manji zupčanik, sporo kolo. Ako je vetar bio slab radio je samo jedan kamen, pri jačem bi se uključio i drugi, a pri najsnažnijem bi radila sva tri kamena. Kamen je morao da bude dobro obrađen. Njegova masa je iznosila skoro tonu i po. Gornji deo vetrenjače sa krovom bio je pokretan, kao tenkovska kupola, i sa strane je imao dva dugačka drveta uz pomoć kojih su mlinari krila usmeravali tačno prema vetru. Njegov pravac su pored ostalih načina određivali i pomoću običnog vetrokaza, petla, postavljenog na vrhu krova.

Poznata je i bela vetrenjača iz Karađorđeva, na zapadu Bačke, nikla usred čuvenog Titovog vojnog kompleksa i lovišta u kojem se odlučivalo o sudbini Jugoslavije. Preživele su i njene sestre u Obornjači, Subotici, Bačkoj Topoli, Bečeju, Gunarošu, Gospođincima. Neke su dospele na listu zaštićenih dobara kao važni spomenici kulture, mada je u stvarnosti malo učinjeno za njih. S druge strane, postoje ljudi iz ovih krajeva koji su vetrenjače oživeli na nešto drugačiji načini, tako što su podigli nove koje uglavnom služe kao ugostiteljski objekti (možda ste primetili hotel u Vršcu ili restoran u Pančevu, a ima i jedna lepa u Ravnom Selu, u kojoj živi cela porodica).

Prošle godine turizmolog Živana Krejić objavila je knjigu Vetrenjače Vojvodine nekad i sad, publikaciju nastalu kao rezultat detaljnog četvorogodišnjeg istraživanja uz pomoć arhivskih dokumenata i sećanja meštana vojvođanskih sela koje za ove gorostase vežu posebne uspomene. Tu su se našle i zanimljive razglednice, planovi naselja i dnevnici rada, kao i vojne karte iz tridesetih godina 20. veka, u koje su vetrenjače bile ucrtane kao potencijalne osmatračnice.Budući da odavno nemaju svoju prvobitnu funkciju i da su već decenijama napuštene, one su još sredinom sedamdesetih postale meta kradljivaca koji razvlače njihove delove i građevinski materijal, navodi autorka. Prepuštene zubu vremena, doživljavaju sudbinu stotina drugih objekata o kojima društvo ne vodi računa. Ako se, kojim slučajem, i prikupi novac za rekonstrukciju, onda se, kao što se dogodilo vetrenjači u Melencima, radovi obustave zbog nestručne sanacije. Vetrenjača u Čurugu je rekonstruisana samo spolja, dok je ona u Bečeju pretvorena u restoran. Iako su spomenici narodne arhitekture, ovi vredni stari objekti postali su žrtve poznatog nemara prema sopstvenoj istoriji i baštini. A mogle bi da postanu lepi muzeji i turističke atrakcije, ili bar da skrenu pažnju na korištenje obnovljivih izvora energije. Jer, vetar je resurs koji danas ovde skoro uopšte ne upotrebljavamo, iako su naši stari dobro znali da ga upregnu.

Većina vetrenjača koje su pomenute u ovoj priči više ne postoje. Neke od njih možete videti samo na starim fotografijama, koje sam, kao i arhivske navode i novije slike, koristila iz različitih izvora, tako da se ovom prilikom zahvaljujem novinaru Nenadu Živkoviću koji je napisao izuzetnu storiju o nekad gordim vojvođanskim damama čija je lepota okrnjena nebrigom društva, potom Živani Krejić (obavezno prelistajte njenu monografiju ako budete u prilici), sajtu www.dvorci.info i drugima koji pokušavaju da vetrenjače sačuvaju od zaborava, iako je njihovo kameno srce odavno prestalo da kuca.

Tekst: Snežana Ilić

(Snezanapolis)

Poslednja izmena
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
zagreb velesajam