ravago

Mikotoksini su svuda oko nas

Mikotoksini su svuda oko nas

Ovi toksični produkti gljiva mogu da izazovu teška trovanja, a ima ih u voću, povrću, žitaricama, grožđu, pivu, vinu, sokovima…

Vremenske prilike, odnosno neprilike kakve su bile proteklog leta mogu da, prema stavu nauke i struke, kod  roda kukuruza (ionako desetkovanog) dovedu do stvaranja mikotoksina i eto nove štete ne samo za ratare, već prevashodno za stočare. Svakako i za devizne rezerve ove zemlje.

Mikotoksine proizvode gljive, nevidljivi su i nemaju miris, a ipak su jedan od najmoćnijih prirodnih otrova. Gljive proizvode čitavu lepezu hemijskih jedinjenja, poznatih pod nazivom sekundarni metaboliti. Postoje sekundarni metaboliti gljiva kao što je penicilin, otrovni su za bakterije i našli su primenu u medicini kao antibiotici.

Nisu svi proizvodi gljiva našli primenu kao penicilin. Ima i onih koji su toksični za čoveka i životinje, a to su mikotoksini. Mikotoksin je termin koji vodi poreklo od grčke reči mykes koja znači gljiva i latinske toxicum, u prevodu, otrov. Mikotoksini obuhvataju veliku grupu različitih hemijskih jedinjenja koja kod čoveka i životinja mogu da izazovu akutna ili hronična stanja, mikotoksikoze.

Postoje pisani istorijski podaci o iznenadnim bolestima ili neobjašnjivoj smrti velikog broja ljudi ili životinja, koji upućuju na to da su mikotoksini prisutni u hrani od davnina.

Jedan od najpoznatijih slučajeva akutnog trovanja kod ljudi je zabeležen u Francuskoj, u Limožu 934. godine, kada je umrlo više od 40.000 ljudi. Bolest istorijski poznata kao “Vatra Svetog Antoana”, slučaj trovanja alkaloidima, koje gljiva Claviceps purpurea proizvodi u zaraženom klasu raži. Tokom II svetskog rata u Rusiji 10% populacije obolelo je od toksične aleukije izazvane toksinom T2 (trihoteceni) zbog ishrane plesnivim pšeničnim brašnom. Balkanska  endemska nefropatija, oboljenje bubrega koje se javlja u Srbiji povezuje se takođe sa delovanjem mikotoksina i to ohratoksina.

Prva proučavanja i povezivanje oboljenja kod ljudi i životinja počelo je pre 50 godina. Između 1950. i 1970. godine, uočeno je da neki metaboliti gljiva mogu da se povežu sa bolestima, ali je tek sedamdesetih godina prošlog veka postalo jasno da su mikotoksini odgovorni za brojne bolesti ljudi I životinja.

Mikotoksini koje danas poznajemo su otrovna jedinjenja i visoko kancerogene materije. Među hiljadama vrsta gljiva samo je 100 onih za koje se zna da proizvode mikotoksine. Neki od mikotoksina i njihovih derivata našli su primenu u farmaceutskoj industriji kao antibiotici, stimulatori rasta ili druge vrste lekova, ali veliki deo i dalje je ozbiljna pretnja zdravlju ljudi i životinja.

Gljive iz rodova  Aspergilus, Penicilijum, Fusarium, koje su obično gljive stanovnici zemljišta, pod određenim uslovima mogu da zaraze biljke u polju, posle žetve ili u vreme transporta ili skladištenja. Ove gljive luče mikotoksine i kontaminiraju prehrambene proizvode. Bolesti koje nastaju kao posledica unošenja mikotoksina nazivaju se mikotoksikoze. Mikotoksikoze se popularno zovu “trovanja prirodnim sredstvima“ i u humanoj medicini ove bolesti su srodne onima koje su posledica izlaganja pesticidima ili ostacima teških metala.

Simptomi bolesti, mikoza koje se  javljaju kod čoveka zavise od vrste mikotoksina, dužine izlaganja, godišta, pola i mnogih drugih nedovoljno proučenih sinergističkih efekata koji obuhvataju genetiku, način ishrane I interakciju sa drugim jedinjenjima. Najvažnije vrste mikotoksina. Aflatoksini su vrsta mikotoksina koji proizvode gljive iz roda Aspergilus, pre svega, A. flavus i A. parasiticus. Postoje četiri različita tipa aflatoksina: B1, B2, G1 i G2. Aflatoksin B1 je najotrovniji, kancerogen je (spada u prvu grupu kancerogena) i u direktnoj je vezi sa mnogim oboljenjima među kojima je i rak jetre.

Aflatoksini se mogu naći u proizvodima poreklom iz tropskih i subtropskih krajeva, kao što je pamuk, kikiriki, začini, pistaći i kukuruz. Aflatoksinima može biti kontaminirano voće I povrće (grožđe, smokve, kajsije, paradajz, urme ili šljive) i mogu se naćii u soku od jabuke. Ohratoksin se javlja u tri forme sekundarnih metabolita: A, B i C. Sve tri forme su proizvodi vrsta iz rodova Aspergillus i Penicilium.

Do kontaminacije gljivama iz rodova Aspergillus spp. i Penicilium spp. dolazi u polju i skladištu, a nepovoljni uslovi čuvanja mogu veoma značajno da povećaju kontaminaciju ohratoksinima. Među pripadnicima roda Aspergillus, vrsta A. ochraceus naseljava oštećene plodove trešnje, jagode, breskve, a svojim mikotoksinima može kontaminirati pivo i vino. Među vrstama roda Penicillium ohratoksine sintetišu P. viridicatum, P. verrucosum I P. nordicum. Ove gljive su najčešće prisutne na suvom voću i povrću, a kako vrše zarazu grožđa ohratoksini mogu biti prisutni u soku od grožđa i vinu. Pošto su vrste iz roda Aspergillus termofilne, u zemljama sa toplijom klimom kao što su Italija, Španija, Grčka, Izrael češća je pojava mikoza izazvanih ovom grupom gljiva i prisutne su više koncentracije mikotoksina. Ohratoksin je kancerogen i neurotoksin, a vezuje se za tumore u urinarnom traktu.

Patulin je toksin koji proizvodi Penicillium expansum, prouzrokovač propadanja voća i povrća u toku čuvanja. Osim ove gljive patulin proizvode i vrste iz rodova Aspergilus I Paecilomyces. Patulin je često prisutan u soku od jabuke. Smatra se opasnim otrovom ali još uvek nije dokazano da je kancerogen.

Fusariumske toksine proizvodi preko 50 vrsta gljiva iz roda Fusarium spp. Ovi toksini su najčešće prisutni u zaraženim žitaricama. Obuhvataju toksine kao što su fumonizini, koji utiču na nervni sistem i mogu da izazovu rak. Trihotecini imaju letalni efekat na čoveka i životinje delujući na većinu važnijih sistema u organizmu.Zaralenoni utiči na endokrini system i pojavu steriliteta. Trihotecine osim Fusarium spp. proizvode i vrste iz rodova Phomopsis, Trichoderma, Trychotecium i dr. Alternarijski toksini su metabolite gljiva iz roda Alternaria, a najvažnije vrste pre svega A. alternata. Prisustvo ovih toksina je utvrđeno u mandarinama, dinjama, jabukama, malinama, semenkama suncokreta i uljanoj repici. Takođe ovih toksina može biti u prerađevinama od voća: proizvodima od jabuka, sokovima od grožđa, brusnica i malina, kao i u crvenom vinu.

Prisustvo i koncentracija mikotoksina u hrani mogi se utvrditi samo osetljivim i pouzdanim metodama. Postoji veći broj analitičkih, hemijskih i fizičkih metoda koji mogu utvrditi prisustvo više toksina u uzorku. Ove metode obuhvataju hromatografiju (tečnu hromatografiju - TLC, tečnu hromatografiju visoke performance - HPLC i tečnu hromatografiju ultra visoke performanse - UHPLC, gasnu hromatografiju - GC itd.), masenu spektrometriju (MS), imunoeseje (ELISA test) i biosenzore. Za poslednjih 50 godina kako se izučavaju mikotoksini i otkriva njihovo prisustvo u hrani, metode koje su se koristile su se menjale i kombinovale. Za najpouzdanije metode danas se smatraju kombinovane metode tečne hromatografije i masene spektrometrije: LC-MS i LC-MS/MS.

Postoji zakonska regulativa kojom su ograničene dozvoljene koncentracije nekih mikotoksina u hrani kako u svetu tako i kod nas. Na primer, dozvoljene maksimalne koncentracije aflatoksina (B1 i G1) u lešniku, orahu i bademu iznose 3 μg/kg, pasulju, grašku i sočivu, čaju, prženoj kafi 5 μg/kg ili začinima 30 μg/kg. Ohratoksina u navedenim proizvodima I vuni ne sme biti više od 10 μg/kg, a patulina u kašama i soku od jabuke ne više od 50 μg/kg.

Za alternarijske mikotoksine za sada nema propisanih zakonskih ograničenja u našoj zemlji, Evropi i drugim delovima sveta ali njihovo prisustvo u namirnicama ukazuje na opasnost koje bi mogli da imaju po zdravlje ljudi.

Danas se postavlja pitanje kako proizvesti hranu bez mikotoksina? Potpuno isključivanje mikotoksina iz hrane bilo bi idealno, ali je to neizvodljivo jer su gljive koje produkuju mikotoksine svuda oko nas. Međutim na faktore koji utiču na razvoj mikotičnih gljiva i produkciju mikotoksina možemo da utičemo.

Uslovi u kojima se gaje biljke i čuvaju plodovi treba da budu što nepovoljniji za pojavu toksigenih gljiva I produkciju mikotoksina. Nepovoljni uslovi sredine u kojoj se razvijaju biljke kao što su suša, osetljivost sorte, napad insekata, mehanička oštećenja, nedostaci u ishrani, nepovoljne temperature ili povećana vlažnost povećavaju osetljivost plodova prema napadu toksigenih gljiva.

Globalno zagrevanje i povećavanje srednjih godišnjih temperature dovodi do proširivanja areala rasprostranjenosti termofilnih gljiva kao što je Aspergilus flavus, koji se godišnje pomera 3-5 km prema polovima.

U prevenciji kontaminacije toksigenim gljivama i mikotoksinima pre, u toku i posle berbe neophodna je dobra poljoprivredna praksa koja podrazumeva gajenje otpornih sorti prema abiotskim I biotskim faktorima, balansiranu ishranu, pravovremenu i pravilnu upotrebu fungicida i insekticida, kombinovanu i sa primenom bioloških sredstava za zaštitu, pravilno navodnjavanje i smanjivanje na minimum povređivanja biljaka i plodova pri berbi i u toku skladištenja.

Takođe veoma važno je kontrolisati važne parametre u skladištu kao što je temperatura, vlažnost vazduha, ali se mora obratiti pažnja i na higijenu skladišnog prostora i opreme, kao i suzbijanje mikroorganizama I štetočina u skladištu. Ukoliko dođe do razvoja toksigenih gljiva detoksikacija se može obaviti fizički (odstranjivanjem kontaminiranih plodova, ručno ili mašinski), hemijski (mešanjem sa organskim rastvaračima kao što su suhloroform, aceton ili drugim hemijski jedinjenjima, kao što je sirćetna kiselina, amonijak, kalcijum hidroksid) i biološkim metodama (delovanje enzima – esteraze ili epoksidaze, upotrebom kvasca Trichosporum mycotoxinvorans ili bakterija Eubacterium BBSH797).

(Agrosvet)

Tagovi: mikotoksini svuda
eu
Poljoprivrednik
NS tim
Savet za stampu
Agrobrand
Razvojni fond Vojvodine